Srbija treba da razmišlja globalno

Sociolog dr Jan Oberg, direktor Transnacionalne fondacije za mir i istraživanja budućnosti (TFF) iz Lunda (Švedska), već je poznat ovdašnjoj stručnoj javnosti kao aktivan zagovornik mira i opšteg, potpunog razoružanja, i u tom svojstvu je u poslednjih dvadesetak godina mnogo puta posetio Beograd. Neumorni Danac čiji oštri protesti protiv rata, govora sile, pritisaka svetskih moćnika i ugrožavanja prirodnih resursa planete redovno nalaze mesto u medijima i na mnogobrojnim internet stranama, ovih dana je bio gost Beogradskog fonda za političku izuzetnost.

Više puta ste jasno stavili do znanja da ne delite mišljenje većine Vaših kolega, koji ističu da je postojanje Evropske unije najvažniji garant mira i bezbednosti u Evropi posle Drugog svetskog rata. Da li to i dalje smatrate?

– Ne sporim da je osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik 1951. godine, preteče današnje Evropske unije, bilo izuzetno značajno za jačanje dobrih odnosa i izbegavanje međusobnih ratova među državama članicama, i da je EU i danas jedan od faktora stabilnosti i mira na Starom kontinentu, ali nikako glavni. Na to su, smatram, jednako uticali i spremnost Nemačke da se suoči sa prošlošću i izvini žrtvama Hitlerovog holokausta, koncept neutralnosti, Palmeova komisija, delovanje OEBS-a, razvoj demokratije i ekonomski napredak…

S druge strane, EU je direktno odgovorna za rat u Bosni, jer da u decembru 1991. nije priznala Hrvatsku i Sloveniju, verujem da do rata ne bi ni došlo. Bio je to jedini put u modernoj istoriji da je EU progovorila „jednim glasom” u svojoj spoljnoj i bezbednosnoj politici, ali bolje da nije. Ovim preuranjenim, pogrešnim potezom, bez dobrog plana „šta dalje”, dovela je Aliju Izetbegovića u situaciju da postupi onako kako je postupio, i tako je otvorila put za oružane sukobe koji su usledili. Na ovakav razvoj događaja upozorio sam na švedskoj televiziji još pre rata, ali zvaničnici EU na takve apele nisu obraćali pažnju.

Smatram da je EU u to vreme odabrala pogrešan pristup prema srpskoj manjini u Bosni, i da je takav model ponašanja, na žalost, zadržala i kasnije, u Hrvatskoj i na Kosovu.

Pre nego što je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova takođe ste se zalagali za drugačiji način rešavanja ovog pitanja. Srbija zvanično ne odustaje od stava da nikad neće prihvatiti secesiju ovog dela svoje teritorije. Ali, šta bi sad mogla da preduzme?

– Bio sam protiv nezavisnosti Kosova, ali sam i protiv svake izjave koja počinje rečju „nikad”. Moderna istorija je mnogo puta potvrdila uzaludnost takvih tvrdnji: pored ostalog verovali smo da Gandijev mirni otpor nikad neće pobediti jednu moćnu imperiju!

Čini mi se da bi najbolja srpska politika prema Kosovu bio koncept uslovljavanja (i sami ste ga dobro iskusili na svojoj koži). Kao preduslov eventualnog priznavanja Kosova, recimo, trebalo bi da zahtevate da u kosovskoj vladi ne smeju sedeti ratni zločinci i pripadnici bivše OVK, da insistirate na punom uvažavanju prava manjina (srpske, romske i ostalih), da tražite od međunarodne zajednice da, kad je već priznala Kosovo, natera kosovsku vladu da primi natrag srpske izbeglice… U skladu sa Bečkom konvencijom trebalo bi da postavite pitanje zakonitosti priznavanja Kosova od strane pojedinih država koje su to učinile pod pritiskom SAD.

Srbija je jasno iskazala svoje opredeljenje da postane članica EU, na osnovu otvorenog poziva koji je od ove organizacije, kao i druge zemlje zapadnog Balkana, dobila na Solunskom samitu u junu 2003. Šest godina kasnije kao da nismo bliži ovom cilju, a ona solunska obećanja Brisela kao da su utihnula?

– Odbijeni Nacrt ustava EU i na njemu zasnovan Lisabonski ugovor, koji još nisu ratifikovale sve članice Unije, trebalo je da omoguće formalne pretpostavke za dalje proširenje EU, tako da je s te strane jasno otkud zastoj. Kad je reč o Srbiji, kao glavna prepreka za dalju evropsku integraciju navodi se puna saradnja sa Haškim tribunalom.

Meni, međutim, smeta argumentacija kojom se građanima Srbije objašnjava zašto bi trebalo da uđu u EU, a to je da „EU nema alternative”. Uvek ima izbora, to je suština demokratije, samo je pitanje kako odabrati. Ne treba od ljudi tražiti da se izjašnjavaju za ili protiv evropskog članstva, već im objasniti šta ih tamo čeka, obavestiti ih šta dobijaju, a šta gube pristupanjem Uniji. A za to su vam potrebne dobre škole, dobri mediji i dobra vlada. Na žalost, i vaši političari i mediji, kao i u većini drugih zemalja, uglavnom razmišljaju usko, u nacionalnim okvirima, a to je veliko ograničenje. U stvari, danas samo međunarodne korporacije i vojska razmišljaju globalno.

Budući da dolazite iz vojno neutralne Švedske, kako vidite srpsku neutralnost?

– Koncept neutralnosti ne znači samo nepripadnost nekom vojnom savezu, nesvrstanost, pasivnost, već, naprotiv, zahteva veoma delotvoran pristup problematici bezbednosti i mira, spremnost da država aktivno doprinese rešavanju sukoba u svetu, da bude uspešan mirovni pregovarač. Podrazumeva posebnu obuku državnika i diplomata, kao komponenta mirovne politike, i snažan integritet i nezavisnost zemlje. Takva je bila Švedska u vreme Ulafa Palmea. Takva bi mogla biti i Srbija, jer nije „produžena ruka” SAD ili neke druge sile, nije zauzela stranu, i nije članica NATO.

.Aleksandra Mijalković