Podele pod libanskim kedrom

Zahuktavanje mirovne inicijative Baraka Obame na Bliskom istoku dobilo je važan impuls pobedom proameričkih i porazom prosirijskih i proiranskih snaga na izborima u Libanu.

U rascepkanom svetu libanske politike trijumf sunita, Druza i hrišćana iz koalicionog Pokreta 14. mart premijera Saada Haririja potvrdio je dosadašnji odnos snaga u parlamentu onemogućavajući radikalne šiitske „hezbolahe” i njihovog hrišćanskog saveznika da obore Haririjev blok.

Rezultat nedeljnih izbora i ne bi imao takav značaj da „hezbolasi” nisu prihvatili poraz i novu političku realnost. Saglasnost Božije partije, koja uživa podršku američkih regionalnih rivala Sirije i Irana, mogao bi da bude nagoveštaj da šiiti idu na smirivanje posle Obamine najave „novog početka” u odnosima sa muslimanima i čvrste opredeljenosti za stvaranje palestinske države.

Izborni rezultat nesumnjivo je doneo olakšanje Americi i „umerenim Arapima”, ali je uskratio argumente izraelskom premijeru kome bi pobeda Hezbolaha ojačala poziciju u cenkanju sa Obamom oko stvaranja palestinske države – čemu se Benjamin Netanjahu protivi.

Za razliku od prethodnih izbora 2005. ovi su protekli mirno, mada se ponovo pokazalo da su u zemlji 17 različitih verskih i etničkih zajednica birači gotovo uniformno glasali po monolitnim sektaškim linijama zbog kojih je Liban 15 godina bio u građanskom ratu.

Iako je Haririjeva koalicija obezbedila većinu od 71 poslanika u parlamentu sa 128 mesta, politički pejsaž Libana ostao je gotovo netaknut jer je zemlja duboko podeljena.

Na jednoj strani je Pokret 14. mart – nazvan po danu velikih protesta u Bejrutu 2005, mesec dana posle ubistva Saadovog oca, premijera Rafika Haririja za čiju su smrt demonstranti optuživali Damask zahtevajući okončanje sirijskog uticaja na libansku politiku. Protesti su nagnali Siriju da se povuče iz Libana posle 29 godina vojnog prisustva.

Pokret 14. mart čine Haririjev Pokret budućnosti, Progresivna socijalistička partija vođe Druza, Valida Džumblata, Libanske snage maronitskog hrišćanina Samira Žaže i Partija falange bivšeg predsednika Amina Džemaila, takođe maronita kojima po sporazumu od 1943. pripada položaj šefa države, dok suniti daju premijera a šiiti predsednika parlamenta.

Pokret 8. mart – nazvan je po danu prosirijskih manifestacija u Bejrutu 2005. Ovu koaliciju čine šiitski „hezbolasi” koje predvodi Sajed Hasan Nasralah, šiitski pokret Amal predsednika parlamenta Nabiha Berija, pokret Marada bivšeg ministra Sulejmana Franžijea a savezu se 2006. pridružio hrišćanski političar Mišel Aun.

Iako je po tradiciji hrišćanski blok do sada bio jezičak na izbornoj vagi, ovoga puta odlučujuću prednost Haririju doneli su glasovi njegovih sunita čime su disciplinovani birači šiita izgubili prednost koju su neki analitičari, na užas Zapada, davali „hezbolasima” koji su u SAD na listi terorističkih organizacija.

Suniti su ključno doprineli porazu Aunovog Slobodnog patriotskog pokreta, ali bivši general je izgubio i deo hrišćanskih glasova jer se približio Siriji i sukobio sa predsednikom Mišelom Sulejmanom i maronitskim patrijarhom Nasralah Butros Sfeirom: crkva, armija i predsednik su tri sveta simbola hrišćana.

Pomalo neočekivan rezultat izbora, koji ispoljava slabosti libanske demokratije, pojačava Haririjevu odgovornost posle perioda političke paralize koja je obeležavala poslednji mandat njegove vlade.

Izborna pobeda ne ukida teško cenkanje oko stvaranja novog kabineta i, posebno, oko zahteva Hezbolaha da kao predstavnici najmnogoljudnije libanske zajednice dobiju pravo veta. Ukoliko žele mir, pobednici će morati da usliše ovaj zahtev Božije partije za „partnerstvom” jer u suprotnom Libanu ponovo preti politička paraliza.

Maja 2008. „hezbolasi” su se u Bejrutu sukobili sa Haririjevim pristalicama i tek posle posredovanja Katara sklopljen je sporazum kojim je zaustavljena najteža kriza posle građanskog rata 1975-90. Premijer je od tada zauzeo pomirljiviji stav prema šiitskim rivalima.

Hariri, bogati 39-godišnji biznismen sa kratkim političkim iskustvom, drugom izbornom pobedom nesumnjivo je svoju porodicu pridružio dinastičkoj kolekciji Libana, pa analitičari zaključuju da za njega više nema opravdavanja da se ne suoči sa ključnim problemima: oživljavanjem ekonomije, preciznijim definisanjem politike odbrane i rešavanja pitanja razoružavanja Hezbolaha, reformom sudstva i obrazovnog sistema, promenom izbornog zakona.

Poseban test biće odnosi sa Sirijom, sa kojom SAD nagoveštavaju normalizaciju posle perioda pritisaka i sankcija.

Na novu libansku vladu čekaće se poduže, nepoverenje je prisutno, tenzija će rasti, ali dobra vest je da oružane sukobe niko ne očekuje. „Libanci nemaju stomak za ponavljanje prošlogodišnjeg eha građanskog rata”, piše ugledni analitičar Rami Kouri.

Boško Jakšić