Niš bi se brže razvijao

Nijedno drugo političko pitanje ne zaokuplja u ovome trenutku toliku pažnju naše javnosti kao decentralizacija. Reklo bi se da je tome značajno pripomogla svetska ekonomska kriza, koja, kao i sve druge pošasti, naprosto ne bira žrtve. A među najvećim ovdašnjim stradalnicima našle su se upravo lokalne samouprave jugoistočne Srbije, čija većina građana je skoro na samoj ivici provalije siromaštva.

Spasonosnu svetlost na kraju tunela domaće krize mogla bi da označi i decentralizacija, pod kojom se u oblasti prava podrazumeva proces prenošenja poslova državne uprave sa nadležnosti centralnih državnih organa na necentralne – pokrajinske, regionalne, okružne, gradske ili pak opštinske. Regioni su najčešće svojevrsne geografski i istorijski jasno prepoznatljive unutardržavne formacije, koje se odlikuju izvesnim etničkim, kulturnim i jezičko-dijalekatskim specifičnostima, ali i čitavim nizom drugih odlika.

U slučaju Srbije regionalizacija bi, razume se, morala biti prilagođena specifičnostima našeg pravno-političkog sistema. Imali bismo najmanje pet regiona, od kojih je jedan jugoistočna Srbija (sa sedištem u Nišu), dok bi Beograd kao i dosad bio glavni grad i administrativni centar države. Budući da bi takva regionalizacija nužno morala da počiva na pratećem principu demetropolizacije, taj bi obrazac bio primenjivan i u odnosu regionalnih centara prema manjim lokalnim samoupravama u regionu, čime bi se svakako sprečila prevelika dominacija jedne sredine u odnosu na ostale, što je sada čest slučaj. Ali da bi regionalizacija bila uspešna, obavezno treba da bude praćena decentralizacijom u oblasti fiskalne politike, što znači da bi novac prikupljen od poreskih obveznika bio pravednije raspoređivan, pa bi sve regionalne sredine imale podjednaku šansu za ubrzani razvoj.

Regioni, istovremeno, nipošto ne bi smeli da imaju atribute autonomne državnosti, jer bi bili nedvosmisleno podređeni državi u Ustavom i zakonima predviđenom stepenu. To znači da ne sme biti govora o tome da regionalizacija predstavlja nekakav uvod u komadanje države niti bi se stvaranjem regiona motivisalo delovanje separatista spremnih da ugroze teritorijalni integritet zemlje. Regionalizacija treba jednostavno da bude nužan uslov demokratskog napretka i privrednog boljitka države.

Međutim, u ovom trenutku mnogo važniji procesi od regionalizacije su decentralizacija, demetropolizacija i jačanje lokalne samouprave. Pri tom moraju sinhronizovano da se ostvaruju dva procesa: ravnomerni ekonomski razvoj Srbije i jačanje pozicije građana u političkom sistemu.

U razgovorima o regionalizaciji Srbije treba biti veoma oprezan. Morala bi se izbeći zamka da se kroz regionalizaciju nametne proces atomizacije države. Takođe, regionalizacija može da dovede do uspostavljanja „mini-država”, samo na regionalnom nivou.

Treba imati u vidu i da je u novijoj 50-godišnjoj istoriji Srbije bilo različitih oblika regionalizama, pa i perioda kada nije bilo nikakvih institucionalnih oblika organizovanja između opština i republike. Iskustava iz tih perioda je na pretek, samo ih treba analizirati.

Niš, kao centar (politički, privredni, kulturni, univerzitetski ) jugoistočne Srbije i kao jedan od centara balkanskih integracija, mnogo bi se brže razvijao da živimo u decentralizovanoj državi. Isto važi i za druge gradove i opštine, sastavne delove nišavskog, timočkog, pirotskog, jablaničkog, pčinjskog i topličkog okruga. To, međutim, nije slučaj. Srećom za nas, nada umire poslednja. Dakle, prvo decentralizacija i jačanje lokalne samouprave...

Profesor Univerziteta u Nišu, predsednik Skupštine grada Niša i narodni poslanik SPS-a