Cvele kao povod

Bila je Mira, pa Muci pa Cvele . Tri ličnosti, tri pozorišne gromade deo su poluvekovne istorije jednog nesvakidašnjeg pozorišta Ateljea 212. Oni su umeli da ga vole i da ga vode. Uzimali su nam dušu, bogatili nas, davali nam ono malo neophodne soli koja tako nedostaje u svakodnevnom ispiranju mozga političkim i egzistencijalnim banalnostima. Atelje 212 vodili su kao autentično beogradsko , ali i svetsko pozorište.

Mire Trailović više nema, nema ni Ljubomira – Mucija Draškića. Svetozar Cvetković Cvele, posle tri mandata, posle dvanaest godina na mestu upravnika, ustupa mesto čoveku koga je izabrala gradska komisija, ignorišući želju ansambla. Kokan Mladenović, Nišlija cenjeni je reditelj, ali i bivši direktor Drame Narodnog pozorišta kratkog staža.

Svoj respektabilni upravnički krug Svetozar Cvetković je počeo predstavom „Art” Jasmine Reze, 15. aprila 1997. u režiji Alise Stojanović. U utorak veče ga je zatvorio „Proslavom”, oporom dramom Tomasa Vinterberga u režiji mlade Ive Milošević. I ovog puta prepuna sala i ugledni gosti. Došao je i premijer sadašnji Mirko Cvetković, ali i nekadašnji, Nišlija, Zoran Živković.

Svetozar Cvetković je vernoj premijernoj publici koja kako reče voli da vidi i bude viđena održao kratak govor da bi na kraju, sasvim ljudski rekao da ga ne pitamo da li mu je teško što odlazi.

Cvele jednostavno ima stila, ima onog građanskog i gradskog u sebi , sve ono neophodno što ima i Atelje 212. Bilo da gostuje u Kanjiži, u Meksiko Sitiju , Bogoti ili Parizu. Predstave Ateljea 212 su sigurna pobednička reprezentacija duha ove zemlje. Takav je to teatar i zato što su ga vodili pravi ljudi.

Prethodnog dana Cvetković je pozvao svoje saradnike i novinare koji su više od decenije pisali o ovom pozorištu i pratili njegov rad. Dobili smo materijal od nekoliko stotina stranica. U toj debeloj knjizi sve je pedantno ubeleženo, svaka premijera, gostovanje, nagrade, izvođači glumačkih i ostalih radova. Za tih dvanaest godina odigrano je oko pet hiljada predstava i izvedeno 89 premijera. Bilja Šego, verna saradnica i pi-ar pozorišta, uručila mu je u ime ansambla ikonu sa likom Belog Anđela urađenu na drvetu.

Pišem sve ovo zato što sam živi svedok gotovo četiri decenije raznih turbulencija u kulturi. Pišem i sa nemalo žuči prateći koliko su debele uši raznih partijskih struktura koje pošto-poto dovode i nameću svoje ljude. Pišem zato što smo svedoci kabadahijskog ponašanja političkih moćnika, što se žalimo do neba što nam svojataju kosovske manastire, a pravimo se ludi kad nam ovde, ispred nosa, i usred Beograda, oduzimaju i urušavaju muzeje, galerije, knjižare, pozorišta... Zato se i plašim, šta će biti s Ateljeom 212, s Belefom , šta s Narodnim pozorištem, Operom, Baletom, šta sa Beogradskom filharmonijom? Da li će zaista pisac da bude u pravu da je onima koji sede u skupštini Zubin Mehta isto što i –Zubin Potok!? Da li će solisti i nove nade nekad svetski slavne Beogradske opere da završe u Domu sindikata ili memli nekog doma kulture, kako je to nedavno predloženo? Da li će Marija Crnobori dobiti nacionalnu penziju uprkos tome što ne želi da prilaže razne podneske i dokaze o svojoj umetnosti? Valjda ta komisija u ministarstvu treba i bez papira da zna ko je ko u ovoj kulturi, a ne da pravi inflaciju zaslužnih u zemlji nepismenih.

Beograd je postao grad u kome je lakše preko noći dići trgovački centar „Ušće” nego na tom mestu izgraditi Operu . Zato treba čuvati brendove poput Ateljea 212 i negovati ljude poput Cveleta. Tih ljudi od kontinuiteta i digniteta ni nema na partijskim spiskovima. Oni, nisu na prodaju, niti za potkusurivanje.

novinar