Tenkovi lete u vazduh, a Arafat u crvenom balonu

Svaki njegov nastup u takmičarskim programima Kanskog festivala, po automatizmu ima političke konotacije. Međutim, palestinski reditelj Elija Sulejman to podnosi sa dostojanstvom, sa filozofskim mirom, pa i sa finom dozom ironije. Kada je 2002. godine u Kanu primao Gran pri žirija za film „Božanska intervencija”, sa scene Teatra Limijer, tešio je publiku izjavivši da neće govoriti na arapskom i da bar za to ne moraju da brinu...

Posle dužeg odsustva Elija Sulejman se vratio u Kan i to sa polubiografskim filmom „Vreme koje preostaje” u kojem, kroz niz šarmantnih epizoda, prati život i stradanije svoje porodice od 1948. i proglašenja države Izrael na palestinskim teritorijama do današnjih dana. Film je posvetio ocu i majci, čije je dnevnike i pisma članovima porodice, koji su se raselili po svetu, obilato koristio. Kombinujući intimna porodična sećanja sa portretom svakodnevnog života Palestinaca, koji kao manjina na sopstvenoj teritoriji žive kao „izraelski Arapi”, Sulejman gradi uzbudljivu, dirljivu i komičnu priču, punu sjajnih detalja i metafora. Scene skoka sa motkom preko betonskog zida kod Ramale, ili izraelske tenkovske cevi koja prati kretanje mladića koji razgovara mobilnim telefonom, antologijske su.

Tu je i „basterkitonovsko” lice samog Sulejmana. Njegovo ćutanje je subverzivno, ali nagoni i na smeh. Ozbiljan istorijski sadržaj, bez senzacionalizma. Politički film, ali u smislu da je politika u osetljivoj zoni kao što je Palestina, uobičajeni deo svakodnevnog života.

Elija Sulejman je ponovo pobrao velike simpatije filmske kritike i ovacije kanske publike. Njegov film se sa lakoćom uvrstio među ovogodišnje festivalske favorite.

Jednom ste rekli da je neophodno živeti život da biste se bavili filmom? Kakvim životom Vi živite?

Ne gledam previše filmova. Takođe, smatram da sam i intelektualno biće i da mnogo sadržaja postoji i van filma. Ne spadam u one kojima je otac kupio na poklon kameru još sa pet godina i koji je prve kratke filmove snimao „Super osmicom”. Bio sam izbačen iz škole, bio sam „dete ulice”, ali sam uvek imao osećaj da posedujem talenat za pričanje priča. Tada nisam ni pomišljao da će moje sredstvo za to biti film. Pisao sam i objavljivao priče, uvek tragajući za različitim načinima sopstvenog izražavanja. Tako sam došao do filma u koji sam kročio bez prethodnih velikih iskustava. Morao sam mnogo da učim.

Ono što mi se veoma dopada u Vašem filmu jeste to što tragediju jedne nacije prikazujete na veoma komičan način?

Vi to pitate mene, a u Srbiji imate čoveka koji je sve to već uradio pre mene – Emira Kusturicu! Kada pominjem Emira, onda da kažem da smatram da je filmu potrebno više takvih ljudi kao što su on ili Abas Kiarostami. Njihova pozicija u svetu filma je veoma interesantna, jer i jedan i drugi postavljaju i otvaraju neverovatnu količinu pitanja na temu nacionalne podesnosti. Siguran sam da neko kao Emir pokušava da komponuje slike koje ga opsedaju i proganjaju. Siguran sam da i Kiarostami čini isto. I za jednog i za drugog se vezuju „činjenice” da pripadaju vrućim tačkama na mapi sveta. I ja sam jedan od onih kojima je „prišivena” etiketa – „palestinski reditelj”. Proteći će mnogo vremena dok ne postanem samo „reditelj”. Međutim, ono što je najvažnije, ni Kusturica ni Kiarostami nisu opterećeni nacionalnom pripadnošću dok stvaraju svoje slike. Nisam ni ja. Mi samo gledamo i posmatramo šta se oko nas događa, hvatamo zvuk, pokret i emocije...

Mnogi su i ovaj Vaš film doživeli kao direktnu političku provokaciju?

Nisam snimao film da bih bilo koga povredio, ali naravno da će uvek postajati neko ko će ga tumačiti onako kako ja ne bih želeo. No, na to ne mogu da utičem. Film koji ne provocira, koji ne izaziva emociju ili reakciju, makar i prikrivenu, pa bilo to i gnušanje – nije film. U čemu bi onda bila njegova funkcija? Činjenica je da su i „Božanska intervencija” i „Vreme koje preostaje” filmovi o Palestincima koje je režirao Palestinac, a u trenutnim političkim okolnostima ta činjenica sigurno izaziva reakcije izvesnog broja ljudi. Međutim, da li sam ja mogao da snimim drugačiji film ili film koji se ne bi ticao Palestinaca? Mnogi ne znaju da li mi više postojimo i, ako postojimo, gde to postojimo. Raseljeni širom sveta? Može li se tako postojati? U Parizu u jednom japanskom restoranu kelnerica me je pitala šta je to i gde je Palestina, a ja sam uhvatio sebe kako po ko zna koji put u mom životu dajem isti odgovor: „Palestina je zemlja koja je nekada postojala i koja će opet postojati”. Drugačiji odgovor nisam umeo da dam.

Vaši filmovi su angažovani, satkani od simbola, savremeni „nemi” filmovi sa Vašim „basterkitonovskim” licem u njima. Omaž kinematografiji kakve više nema?

Može se reći i tako jer su moja poimanja filma možda pomalo staromodna. Uvek od filma očekujem da bude odraz autorskog angažmana i ne dopadaju mi se filmovi u kojima to ne mogu da pronađem. I „Vreme koje preostaje” i „Božanska intervencija” jesu filmovi simbola koji su u funkciji socijalne ili političke pozadine osnovne priče, u funkciji slikanja stanja stvari u Svetoj zemlji . Oni su i u funkciji hronike ljubavi i bola, a za ljubav i bol reči nisu potrebne. Zato u oba filma moji filmski junaci malo govore.

Mnogi Vaše filmove porede i sa ranim radovima Žaka Tatija?

Takvo upoređenje zaista laska, iako je do njega najverovatnije došlo što Francuzi smatraju da su njegove i moje filmove spojile razne kanske okolnosti.

 „Božanska intervencija” je takođe bila crnohumorna komedija, ali sa elementima čiste fantazije. Gde da svrstamo one scene dizanja izraelskog tenka u vazduh ili uništenja izraelskog helikoptera ?

Jesam, digao sam izraelski tenk u vazduh, ali ne u Izraelu tokom rata već u jednom vojnom kampu u Francuskoj! Sedamdeset i pet kilograma plastičnog eksploziva pomešano sa šest kilograma baruta – i tenka više nije bilo. A ja sam bio taj koji je komandovao celom tom akcijom! Moj otac, da je kojim slučajem još živ, bio bi veoma ponosan na mene jer je on još od 1948. godine veoma dobro znao šta znači tortura izraelskih vojnika. Za uništenje vojnog helikoptera u sceni palestinske nindža-žene u akciji, brinula se ekipa nemačkih stručnjaka za specijalne efekte i moj producent Humbert Balsan.

Jedna od upečatljivijih i moguće je najprovokativnijih scena tog filma bila je ona sa letom crvenog balona sa Arafatovim likom, od Ramale do Jerusalima. Predskazanje ili fantazija?

Moguće je – i neminovnost. U svakom slučaju, u vreme kada smo snimali taj film nije bilo nagoveštaja da će se događati ono što se događalo i događa i u Ramali i u Jerusalimu. U međuvremenu su se stvari pogoršale, ali od dolaska Baraka Obame, nekih nagoveštaja promena, činjenica je, ima.

Ko Vas je naučio da kažete da su Amerikanci imperijalisti?

Ha! I da su kolonijalisti! Te dve scene u mom filmu, u kojima direktor mešovite izraelsko-palestinske škole, u panici, grdi mene kao školskog đaka, preuzeta je iz života. Međutim, to nije bilo moje iskustvo već mog brata. On je imao običaj da sve što čuje u kući ili u komšiluku, prenese svojim školskim drugovima, zbog čega je stalno bio kažnjavan.

----------------------------------------------------------------

Esejista sa filmskim snovima

Elija Sulejman je rođen u Izraelu, u Nazaretu 1960. godine. Poput mnogih njegovih zemljaka, selio se po svetu, te je tako u Njujorku boravio od 1981. do 1993. godine, radeći kao gostujući predavač na tamošnjim univerzitetima, paralelno snimajući i svoje prve kratke igrane filmove „Upoznavanje sa krajem sporazuma” i „Omaž pogubljenjima” za koje je osvojio veliki broj nagrada. Tokom 1994. godine Sulejman se nakratko preselio u Jerusalim, a Evropska komisija ga je angažovala da osnuje Odeljenje za film i medije pri univerzitetu „Bir Cajt”. Njegova filmska znatiželja nastavila se i prvim igranim filmom „Hronika nestanka”, za koji je u Veneciji 1996. godine osvojio „Zlatnog lava” za najbolji debitantski film. Sa šesnaestominutnim filmom „Sajber Palestinac” predstavio se u Kanu 2000. godine u programu „Petnaest dana autora”.