Spektakl sa ogledalima i palmama

Venecijanski bijenale je sa svojih 114 godina stekao status majke svih bijenala u svetu. Trijumfalnim nastupima ovu manifestaciju oblikovali su svojevremeno Modiljani, Pikaso, Džekson Polok, Džasper Džons... Izložba na koju se stušti ceo umetnički svet da bi dijagnostikovao trenutno stanje u savremenoj umetnosti sve češće se, međutim, tretira kao događaj koji je po suštini i atmosferi nešto između trgovačkog sajma i Evrosonga.

Poređenje sa Pesmom Evrovizije se čuje kao ironična opaska na koncept predstavljanja nacionalnih paviljona. 

Ovogodišnji umetnički direktor Danijel Birnbaum, najmlađi umetnički direktor u istoriji ovog bijenala, naslovio je centralnu izložbu koja se održava u prostorima nezavisno od nacionalnih paviljona (a to su bivši italijanski ili centralni paviljon, sada nazvan Izložbena palata i bivši industrijski prostor Arsenali) „Stvaranje svetova”. Birnbaum insistira na činjenici da su u centru pažnje umetnik i njegov rad.

„Nije važno šta ja mislim, nego šta misle umetnici”, kaže Birnbaum podvlačeći multicentričnost umetnosti, nasuprot nekadašnjem nepisanom pravilu da u umetnosti postoje centri i periferije.

„Bijenale bi trebalo da bude prostor za eksperimentisanje što ne mora da zahteva uvek neki veliki prostor. Nekada je dovoljno i nekoliko linija na papiru. Haiku pesma je takođe jedan od načina stvaranja svetova”, kaže Birnbaum.

Iako se neretko može čuti mišljenje u vezi sa umetnošću Joko Ono u stilu „šta još ona ima da nam pokaže”, ovogodišnja dobitnica Zlatnog lava za životno delo je i dalje veoma medijski atraktivna. Na ulazak u Teatro pikolo, gde se održavao performans Joko Ono, u dugačkom redu koji je krivudao kroz venecijanske ulice čekalo je nekoliko stotina posetilaca.

Džon Baldezari, takođe dobitnik Zlatnog lava za životno delo, pionir konceptualne umetnosti i pop-arta, „presvukao” je  fasadu zgrade centralnog paviljona (sada Izložbena palata) u Đardinima u atmosferu mora i palmi.

„Živim vrlo blizu okeanu u Santa Moniki i Kaliforniji. Prizor mora i neba mi je stalno pred očima. U dvorištu mog ateljea imam palme a znam da ih ovde u Veneciji nema. Zato sam i njih naslikao. Takođe sam hteo da dam i neki smisao arhitekturi, pa su me stubovi na paviljonu asocirali na rimske kolonade. Želeo sam da sve izgleda kao razglednica”, kaže u kratkoj izjavi za „Politiku” laureat Džon Baldezari.

(/slika2)O prestižnoj nagradi koja mu je pripala čuveni umetnik kaže:

„Lepo je biti nagrađen, nekako pomaže, ali ne znam da vam objasnim kako. Valjda kada vas zaustavi policajac zbog nekog prekršaja, pa vas možda i prepozna…”

Ovogodišnji Bijenale u Veneciji ostaće prepoznatljiv po brojnim radovima koji tretiraju arhitekturu prostora, kao i odnos privatnog i javnog.

Kustosi danskog i paviljona nordijskih zemalja Elmgrin i Dradžest, nagrađeni za najuspeliji kuratorski koncept, okupili su 24 umetnika i dizajnera i paviljon pretvorili u privatan stan – sa kompletnim nameštajem, slikama, dokumentima druženja sa prijateljima, intimnim detaljima... Posetioci su pozvani da se u tom prostoru baškare po trosedima i foteljama, što i čine. Najatraktivniji detalj je bazen ispred „kuće” po kome pluta mrtvo muško telo.

Na sličan način komponovan je i danski paviljon: kao kuća na prodaju, uključujući i agenta za nekretnine koji je na dan otvaranja vodio posetioce kroz izložbu.

Umetnik Lajam Gilik je u prostor nemačkog paviljona preneo svoju svakodnevnu radnu sredinu – kuhinju korišćenu kao improvizovani atelje. Lajam Gilik uvodi i zvuk dečjih glasova i mačku izolovanu na kuhinjskom ormariću koja ometa njegov rad, i, kako kaže kustos Nikolas Šafhauzen, umetnik sugeriše pragmatizam i funkcionalni modernizam.

Nemac Tobijas Reberg je od kafea centralnog paviljona napravio umetnički rad i dobio Zlatnog lava za najboljeg umetnika Bijenala.

Jedno od najoriginalnijih rešenja ponudio je slovački umetnik Roman Ondak koji je u paviljon Češke i Slovačke uneo repliku rastinja i žbunja koje raste među paviljonima u Đardinima tako da se ambijent flore prirodno nastavlja u art prostoru.

U francuski paviljon ulazi se kao u pećinu. Gusta tama ispresecana je čeličnim rešetkama iza kojih se vijore crne zastave. Zastave pobede anarhije. Izložba umetnika Kloda Leveka nazvana je „Veliko veče”.

„Naziv izložbe odnosi se na društvenu situaciju u Francuskoj, na anarhiju i radikalne socijalne promene. Želim da se društvo menja. I menja se, ali u pogrešnom smeru. U smeru rastuće kontrole i represije”, kaže Klod Levek.

Socijalne prilike, tačnije imigrantska priča tema su i paviljona Poljske, odnosno izložbe „Gosti” Krištofa Vodičkog. Projekcije na bočnim zidovima i tavanici paviljona nude posetiocu iluziju raznih događanja iza staklenih prozora. Imigranti peru stakla, čekaju posao, razgovaraju o legalizaciji svog boravka. Efektna izložba koja kombinuje virtuelno i stvarno.

Zvezda američke i svetske umetnosti Brus Nauman izlagao je na tri punkta u Veneciji predstavivši svoj višedecenijski rad. Od neona, preko zvučnih instalacija, do voštanih i bronzanih parova šaka i lobanja.

Ispred britanskog paviljona konstantno su redovi. Zakazuje se prisustvo projekcijama filma Stiva Mekvina, takođe velike britanske zvezde, dobitnika Tarnerove nagrade. Njegov umetnički film koji nudi depresivnu sliku Đardina tokom zime realizovan je kao vrhunski umetnički domet.

„Otvaranjem Arsenala i velikih prostora, Bijenale je doživeo transformaciju u smislu spektakularizacije koju nekad nije imao dok je bio samo u Đardinima”, kaže istoričar umetnosti Jerko Denegri, naglašavajući da su na ovogodišnjem Bijenalu radovi raspoređeni između dva pola – tehnologije i reciklaže – u šta se po konceptu, prema Denegrijevim rečima, savršeno uklapa i „Toplina” Zorana Todorovića.

Optimističnu sliku sveta nude umetnici ruskog paviljona sugerišući je i samim naslovom, „Pobeda nad budućnošću” (Victory over the future). Paviljon Japana pretvoren je u crni šator, u kome posetilac najpre nailazi na monumentalne crno-bele fotografije gigantskih žena koje čvrsto stoje na zemlji odolevajući jakom vetru. Umetnica Miva Janagi nadrealnim prizorima podstiče osećanje napetosti na relaciji život–smrt, prošlost–budućnost, skučenost–kretanje.

Na ovogodišnjem Bijenalu izdvaja se nekoliko efektnih prostornih instalacija u okviru centralne izložbe, kao što je lavirint od žica nalik na paukovu mrežu Tomasa Saracena, prostorna video instalacija Natali Djurberg (nagrada za najboljeg mladog umetnika Bijenala), iluzija snopa svetla od najlonskih vlakana Lygie Pape, ritmična igra senki u animaciji Pola Čana sa izvorištem u literaturi Markiza de Sada, slomljena ogledala Mikelanđela Pistoleta, ozvučeni narandžasti splavovi – šatori Tamare Grčić u eksterijeru Arsenala...

Po pravilu, najbolje izložbe u Veneciji održavaju se u vreme Bijenala u samom gradu. Kolekcija Fransoa Pinoa u novootvorenoj Dogani palati i palati Grasi, kao i izložbe Jana Fabra i Mone Hatum, doživljaj su za sebe. A da li je i koliko Bijenale u Veneciji zaista referentna manifestacija kada je reč o najnovijim trendovima u savremenoj umetnosti, pitanje je na koje će se tek tražiti odgovori.