Svom sinu nismo nosili torbu

Nekada roditelji nisu znali šta im deca treniraju, a danas se priča da neke mame i tate "trguju svojom decom". Bračni par Marković iz Beograda, valjda zato što je odrastao u sportu, tvrdi da je uvek bolje dozvoliti deci da sama odaberu svoj put. Oboje su proveli deceniju u Crvenoj zvezdi – Vladan kao rukometaš, a Ljiljana (devojačko Pešić) kao odbojkašica, pri tom i reprezentativka – a njihov stariji sin Stefan (19) danas je kapiten Hemofarma i jedan od naših najtalentovanijih košarkaša. Obično bivši sportisti pokušavaju da "uvuku" dete u "svoj" sport, pa pitamo Markoviće kako je došlo do toga da Stefan "zaluta u košarku".

– Oduvek smo pratili Stefanove želje. Kad je bio mali pocepao je 20–30 lopti u raznim sportovima, ali je fudbal najviše voleo. Prvo je trenirao fudbal, sa osam godina. Vodio sam ga na Zvezdin stadion svake subote, gde je od nekoliko stotina dece pravljena selekcija. Trener je bio Miloš Šestić. Stefan je sam video da to nije za njega. Još u to vreme sam mu prognozirao da će porasti između 196 i 200 cm. Odmalena mi je ličio na košarkaša.

Stefan je zatim, na poziv očevog kuma Dragutina Makarića, poznatog bivšeg rukometaša, trenirao rukomet u Obiliću, ali samo pola godine. Njegova majka kaže da mu se ni to nije svidelo:

– Sam je izabrao košarku. Kad je imao 10 godina, drug iz kraja ga je zvao da zajedno treniraju košarku. Počeo je u Ofi basketu.

Otac se nadovezuje:

– Prvo ga je trenirao Dragan Jakovljević, pa zatim čuveni Zdravko Kubat koji je na svu decu ostavio snažan utisak. Kubat je znao da kaže: "Kad vidim da roditelji nose torbe, sve mi je jasno..." Mi Stefanu nismo nosili torbu.

Stefan je sam izabrao i klub. Kad je imao 11 godina, tražila su ga dva velika kluba, ali je on bio zadovoljan u Alimenti basketu s Novog Beograda.

– Zvali su ga iz FMP-a, pa su mene zvali iz Zvezde da vide da li bi otišao kod njih. Stefan je samo rekao da mu je lepše da trenira u svom kraju i da ima dobrog trenera i dobro društvo – kaže Ljiljana Marković.

Njen suprug govori da je Stefanova želja bila presudna i u nekim drugim situacijama:

– Sam je izabrao i agenciju kad je otišao iz Atlasa u Hemofarm. Nismo hteli da angažujemo agenta pre nego što napuni 18 godina. Imao je nekoliko ponuda, ali se odlučio za agenciju BDA i Radeta Filipovića koga inače znam iz svojih igračkih dana, ali to nije bilo presudno.

Ljiljani i Vladanu je najteže bilo uoči letošnjeg Juniorskog prvenstva sveta u Novom Sadu jer se Stefan povredio pet dana pre početka (kažu da mu je noga pocrnela od povrede).

– Pre tog šampionata bio je u životnoj formi. A onda je morao pet dana da ide na terapije, a šestog je počinjalo prvenstvo. Probao sam da ga utešim rečima: "Evo, Đoković je zbog povrede morao da preda polufinale Vimbldona, šta da se radi..." A on mi je odgovorio: "Da, ali Đoković ima Vimbldon i naredne godine, a ja ovo svetsko prvenstvo nikada više" – rekao je Vladan Marković koji, poredeći ovo i njegovo vreme, ističe da je devet godina igrao Prvu ligu i sve vreme iz Zemuna gradskim prevozom išao i na treninge i na utakmice.

Markovići smatraju da su za uspeh "otpisane generacije 1988." (titula prvaka sveta) roditelji reprezentativaca podjednako zaslužni kao i Savez. Stefan ističe da je tu ekipu održao timski duh i velika želja za dokazivanjem. Na tom šampionatu njemu je bilo najteže, jer je igrao "jednom nogom", ali je i tako stigao do pobedničkog pehara koji mu je uručio Vlade Divac. Već dva dana kasnije otišao je na pripreme seniorske reprezentacije s kojom je učestvovao na Evru 2007. u Španiji (mama kaže da je previše odgovoran i da još pati zbog tog neuspeha).

Ovu sezonu je počeo kao najmlađi kapiten u Jadranskoj NLB ligi. To mu je omogućio trener Hemofarma i selektor zlatne juniorske reprezentacije Miroslav Nikolić. Kad neko sa 19 godina debituje za državni tim, taj mora imati svetske ambicije. Ipak, njegovi roditelji su već sada zadovoljni. Otac Vladan kroz osmeh kaže:

– Ja se predstavljam kao preambiciozni roditelj: cilj mi je da mi dete bude srećno.

--------------------------------------------------------------------------

Tri zvezdaša, jedan partizanovac

Osim mame Ljiljane, u četvoročlanoj porodici Marković svi su zvezdaši (najveći je Nikola, Stefanov mlađi brat). Ona kaže da su se mnogi čudili kako je kao partizanovac mogla da bude Zvezdin kapiten, mada i njen suprug Vladan priznaje da je "izdao svoje" ("Ja sam pola godine igrao za Partizan").

Ljiljana je sa Zvezdom bila nekoliko puta državni prvak i osvajač kupa. I u klubu i u reprezentaciji trenirao ju je Aleksandar Boričić, sadašnji predsednik OS Srbije.

Vladan je jednom bio vicešampion, iza Metaloplastike. On nije igrao za A reprezentaciju, ali sa omladincima ima evropsko srebro i univerzitetsku bronzu.

--------------------------------------------------------------------------

Rakočevićev sparing-partner

Visoki plejmejker Stefan Marković (rođen 25. aprila 1988, visok 198 cm) počeo je da trenira sa 10 godina, u OŠ "Kralj Aleksandar" (bivša "Žarko Zrenjanin") u koju je išao prošlogodišnji kapiten Srbije Igor Rakočević. Sedam godina kasnije bio je sparing-partner Rakočeviću koji se tada spremao za Evropsko prvenstvo u našoj zemlji.

--------------------------------------------------------------------------

U kolu se igra sa osmehom

"Igrao sam u Španiji jednu sezonu kao poluprofesionalac. Tamo su me jednom pitali zašto sam nasmejan dok igram, jer su mislili da možda želim da provociram protivnika. Ja sam im odgovorio da u našoj zemlji postoji tradicionalna igra – kolo – u kojoj su svi nasmejani, jer je igra radost", kaže Vladan Marković.