MISLI LOKALNO, GLASAJ GLOBALNO

Da se ne radi o signalima upozorenja, ovdašnji proevropski blok mogao bi da se raduje što srpski birači u lokalu reaguju istovetno kao i glasači 27 država na nivou Evropske unije.

Kako su, međutim, lokalni izbori u Kosjeriću, na Voždovcu i u Zemunu i globalni izbori za Evropski parlament potvrdili zaokret nezadovoljnog biračkog tela ka desnici, radovanje je poslednja stvar kojoj bi trebalo da se prepusti lider DS-a Boris Tadić.

Okretanje evropskog i srpskog biračkog tela udesno i niska izlaznost koja je mera uvek opasne apatije sve su to znaci opasnosti za stranke levice na vlasti.

Vladajući srpski levi centar nije pretrpeo poraz, za razliku od Evropske unije, sa izuzetkom Grčke, ali ubedljiv prodor naprednjaka Tome Nikolića i skromna izlaznost govore o narastajućem razočaranju i nezadovoljstvu.

Slično je bilo i na evropskim izborima: od Britanije, Nemačke i Španije preko Austrije, Danske i Holandije do Bugarske, Finske i Kipra – zaokret udesno. Desnica je utvrdila pozicije u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Mađarskoj i Republici Češkoj. Sve to uz najmanji odziv još od 1979. godine.

Da li je zaokret ka desnici povratak realnosti? Istovetno pitanje važi i za EU i za tri srpske opštine danas, a za čitavu Srbiju sutra.

Rezultati ni u kom slučaju nisu najava sudnjeg dana, ali su i tamo i ovde potvrda da su birači nagradili populiste koji se ne plaše rasprave o pitanjima koja druge stranke izbegavaju ili za njih „nemaju vremena”.

Svaki izbori nose dozu neizvesnosti – ako se izuzmu glasanja u Severnoj Koreji gde Demokratski front za ujedinjenje dobija 100 odsto glasova. U EU su posle objavljivanja rezultata u Holandiji mnogi bili šokirani prodorom krajnje desnice. Ovde su mnogi posle trojnih lokalnih izbora zabrinuti zbog prodora naprednjaka.

Sličnosti nisu slučajne. U velikom delu Evrope partije levo od centra, poput socijaldemokrata, uspele su da tokom proteklih decenija mnoge postulate svoje politike ugrade u svoja društva.

Moguće da su i ovde u toku isti procesi. Demokrate su titanski pomogle da se postave temeljne vrednosti društva, one kojima se, sa izuzetkom radikala, ostali lagano primiču. Ekskluzivnost bledi pa se te ideje biračima teže prodaju.

Demokrate će zato morati da odgovore na pitanje šta hoće: anglosaksonski dvopartijski model – koji Tadić javno priželjkuje a koji podrazumeva Nikolića kao onaj drugi pol, ili međusobno pretapanje zarad vlasti – što i jednima i drugima krnji identitet paradoksalno stavljajući G17 plus u poziciju čuvara principijelnosti a Srbiju u politički zamućen položaj.

Kako se razlike tope, zašto ne probati nove opcije? Zar Nikolić ne koristi pojmove Tadićevog vokabulara: evropske integracije, odbrana Kosova diplomatskim putem, dobri odnosi s Rusijom, borba protiv korupcije…

Svuda okolo nazirem signale povratka realnosti. Vladajuće stranke Austrije, Nemačke, Holandije ili Švedske prezauzete su kriznim menadžmentom, nacionalizacijama posustalih banaka i bankrotiranih kompanija, pa ne žele ili nisu sposobne da se bave drugim problemima. Vladajuće srpske demokrate muče isti ili bliski fenomeni čime se otvara prostor za uskakanje.

U EU ga je popunila desnica, ovde naprednjaci jer su srpski birači, intuitivno ili iz nehata, prepoznali evropski trend.

Demokratska stranka je dobro prošla, ali morala bi da se zamisli. Britanski premijer Gordon Braun jedva se provukao posle izbornog kraha laburista. Lider DS-a može da se pohvali boljim lokalnim učinkom, ali daleko je to od priželjkivanih lovorika.

Ova vlada deluje stabilno čemu je, na razočaranje jednih i iznenađenje drugih, značajan doprinos dao koalicioni partner koji je u startu bio toliko sporan, socijalisti, ali uspesi ili neuspesi pre svega idu na konto vladajućeg Velikog brata srpske politike, DS-a.

Ako se analizira poruka odaslata s tri srpska mesta, onda ona glasi da veliki deo one trećine koja je izašla na birališta očekuje promene, dok preostale dve trećine razočarano nagoveštavaju da ih politička ponuda vlasti i opozicije ne zadovoljava.

Demokrate na vlasti, barem javno, poruku drukčije čitaju. Bodre se i ističu da te tri izborne jedinice nisu reprezentativna Srbija, što je donekle tačno, i da iz rezultata od kojih je najviše profitirao Nikolić ne treba izvlačiti posebno značajne zaključke.

Stranački marketinški gurui takvu poruku obavezni su da odašilju za javnost, ali interne debate demokrata trebalo bi da budu očišćene od sedativnih analiza. U suprotnom, iznenađenja sutra mogu da budu više nego neprijatna.

Nisu birači tako predvidljivi kako bi političari voleli da bude. Štrajkovi, odsecanje prsta ili bombaška opsada možda su tek vrh ledenog brega koji se valja preteći srpskom „Titaniku” po kome gospoda na vlasti i dalje održavaju balove. Kod birača se nikada pouzdano ne zna da li će im se, i kada, prepuniti čaša.

Koliko god lokalni, opštinski politički fight je nagovestio ono što svi oko sebe osećamo: potmulo nezadovoljstvo, uspavljujuće opasnu nezainteresovanost. Što je, ako se narod osluškuje i opipava njegovo bilo, opšti trend koji je zahvatio čitavo društvo.

Iskre upozorenja vrcaju i najteža greška koju političari na vlasti mogu da učine jeste da ih ignorišu. Ili da, u nestašici rezultata, pokušavaju da ih gase praznim frazama i recikliranim obećanjima.

Sadašnja vlast pokazuje simptome prevelike samouverenosti i bilo je samo pitanje prilike da birači to prepoznaju. Visok stepen paradne umišljenosti vodi u političku otromboljenost i stvara osećaj lažne sigurnosti i nezamenljivosti.

Zbog toga su izbori za Evropski parlament i lokalno glasanje u Srbiji verna slika onoga šta obični ljudi očekuju od efikasne demokratske vlasti. Ovde to podrazumeva svakodnevni život u koji se ne upliće Kosovo ili NATO. Budimo realni, čak ni „bela šengenska lista”.

Demokrate će, ako nameravaju da ojačaju svoju poziciju u srpskoj bazi, morati da se manu trivijalno futurističkih evropoštapalica poput „Šengene beli, Voždovac te želi”. Kome pade na pamet da na lokalnu tezgu stavi takvu robu u vremenima zakočene proizvodnje, gubitka posla i opšte nestašice para?

Naravno da je Tomi lakše da prodaje populizam. On je opozicija. Ali, on i ne pokušava da kupuje šengenski Voždovac. Rekao bih da je zato bio tako uspešan.

Kad sve saberem, čini mi se da i demokrate i naprednjake manje muče pravi izazovi srpskog društva, a više pozicioniranje na lokalnoj i republičkoj mapi. Opasno i po jedne i po druge. Najopasnije po sve nas.

Posle lokalnih izbora predstoje interne analize. Da li će vlast izvući pouke? Ne znam. Ako rezultate čitaju isključivo kao numerički uspeh koji je Nikolić samo donekle okrnjio, onda bi to bilo loše. Vlast je u lokalu dobila nešto što nije žuti karton, ali je svakako sudijska opomena pre nego što se birači sutra, prekosutra uhvate za crveni karton u džepu.

Prst upozorenja usmeren je ka vlasti. Nema više izbora, na bilo kom nivou, koji su puka formalnost. Narod je razočaran i nezadovoljan. Vlast, da bi ostala na vlasti – a to želi više od ičega – mora brzo da se aktivira i po vertikali i po horizontali.

Čar izbora je što potvrđuju maksimu da je demokratija neprestana borba.