Hrvatska: Provalija između reči i dela

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb– Koliko se izbeglih Srba do sada vratilo u Hrvatsku? To obično pitanje ima sasvim neobičan odgovor, koji zavisi od toga koga pitate. Naime, prava istina o srpskim povratnicima ima dva različita lica – jedno nasmešeno i umiveno koje govori o stalnom napretku u toj velikoj i humanoj brizi i naporima da se oni koje je ratno uništavanje rasteralo na sve strane vrate svojim izvorima, tj. kući, i ono mnogo tamnije koje govori da u toj velikoj tragediji srpskog naroda iz Hrvatske (i taj status im je otet) ima mnogo više lepih reči i želja nego stvarnih činjenica koje ih potkrepljuju.

Čak i brojke, koje su egzaktan instrument, ovde mnogo ne pomažu. Jer, službena tvrdnja države Hrvatske jeste da se od 1997. godine, kada je počeo organizovani (čitaj – strogo kontrolisani) povratak izbeglih,do prošle godine u Hrvatsku vratilo njih oko 125.000. Srpske organizacije na osnovu sprovedenih istraživanja tvrde da je,nažalost,realan broj upola manji. Naime, tih 125.000 izbeglica je podiglo hrvatska dokumenta, ali ih je u Hrvatskoj od njih ostalo da živi tek oko 60-70 hiljada, od čega još treba odbiti oko 15.000 u međuvremenu preminulih.

Opšte je poznato, naime, da su i ti koji su se zaista vratili,i pored svih nedaća ostali da žive u svom kraju,uglavnom osobe starijeg životnog doba, dok su se najmanje vraćali oni mlađi i u punoj snazi, za šta ima više razloga. Jedan od glavnih je u proteklih više od decenije bilanjihova lična bezbednost, a u stopu su je pratili nemogućnost zaposlenja i time osiguranja osnovnih uslova za život, kao i potpuno uništena materijalna osnova njihovog života bez ikakvih izgleda na nekakvu nadoknadu. Pojedinačni uspešni primeri ne menjaju ovu opštu sumornu sliku.

Prošle godine Srpski demokratski forum iz Zagreba (predsednik Veljko Džakula), u saradnji s Humanitarnim centrom za integraciju i toleranciju iz Novog Sada (predsednik Ratko Bubalo) i Društvom za mir, razvoj i ekologiju iz Beograda (predsednik Dušan Ećimović) sproveo istraživanje,objavio je studiju o statusu i položaju Srba u Hrvatskoj koja je potvrdila procenu o stvarnom povratku Srba i upozorila na brojne probleme koji i dalje stoje na tom putu. Nešto ranije, do sličnih zaključaka je došlo i istraživanje Filozofskog fakulteta u Zagrebu za potrebe predstavništva UNHCR-a u RH, koje je predvodio sociolog Milan Mesić,pod nazivom „Održivost povratka izbeglica: slučaj Srba povratnika u Hrvatsku”.

Prema tom naučnom istraživanju Odseka za sociologiju Filozofskog fakulteta utvrđeno je,između ostalog,da tek 35 odsto registrovanih srpskih povratnika stalno prebiva u svojim mestima, a oko 3,5 odsto je preseljeno u neko drugo mesto u Hrvatskoj.

Kada se ovi podaci primene na spominjanih 125.000 povratnika u ovoj studiji zaključuju da to znači kako u Hrvatskoj trajno prebiva najviše 54.000 povratnika, čemu treba dodati i manji broj onih neregistrovanih. Tu su naravno uračunati i oni koji su u međuvremenu preminuli.

(/slika2)Spomenuta istraživanja, ali i mnogi izveštaji međunarodnih posmatračkih organizacija, upozoravaju na mnoge teškoće koje stoje na putu masovnijeg povratka izbeglih Srba, čije dugo trajanje i upornost da se što manje promene mnoge navode na zaključak da se radi o smišljenoj politici koja treba da „cementira” sprovedeno etničko čišćenje srpskog stanovništva iz Hrvatske, što zvanična Hrvatska inače ni danas ne priznaje već je sklonija da javno zaključuje kako su Srbi „sami otišli”. Taj ciničan stav ide dotle da je materijalizovan u masovnoj otmici stanova (nekoliko desetina hiljada) na kojima su srpske izbeglice imale stanarsko pravo tako što je njihovo odsustvo iz njih duže od šest meseci tumačeno kao „neopravdano”, dok je isto takvo odsustvovanje Hrvata iz stanova tumačeno kao „opravdano” jer su „izbegli pred srpskom agresijom”.

Činjenica jeste da se u poslednje vreme povratak Srba odvija u znatno drugačijoj, povoljnijoj i sveukupno boljoj atmosferi nego što je to bilo još do pre nekoliko godina, ali je paradoksalno da je taj povratak upravo u takvim okolnostima znatno opao u odnosu na prethodne godine. To, međutim, i nije neobično kada se ima u vidu da je od egzodusa srpskog naroda u leto 1995. prošlo, evo, skoro punih 14 godina, a onima koji su na razne načine proterivani još od 1991. (i o kojima se najmanje govori, a to je pretežno gradsko stanovništvo) prošlo je i 17-18 godina. Vreme čini svoje, a naročito kod mlađih generacija, koje u tolikom periodu izrastaju i staju na noge u sasvim drugim sredinama.

Po takvom principu „malo ovde, malo tamo”,vršena je i obnova uništenih srpskih kuća za razliku od onih u vlasništvu Hrvata, što takođe na svoj način upućuje na zaključak o određenoj politici. Sve ovo – i puno toga sličnog – manje-više je poznato, ali kao da se zaboravlja, pa onda gledamo na suđenju trojici hrvatskih generala u Hagu kako svedoci odbrane, ugledni pripadnici hrvatskog političkog establišmenta, tvrde kako nije bilo nikakve politike progona srpskog stanovništva i da se sve čini kako bi im se omogućio povratak i normalan život. Posle 15 godina.

-----------------------------------------------------------

Stevan postao Stjepan, a Dušan Duje

Situacija s povratkom izbeglih Srba najsporije i najteže se menja u Zadarskoj županiji, odnosno u njenom zaleđu gde su u prirodno veoma bogatim Ravnim kotarima sve do mora do 1995. živeli Srbi kao većinsko stanovništvo. Mesta su im listom uništena, a obnova se veoma sporo odvija, dok su veliki delovi plodne zemlje još uzurpirani i nikako da se vrate njihovim pravim vlasnicima.

Kako se tu odvija povratak Srba ovih dana u jednoj reportaži ovako ilustruje Glišo Kolundžić, predsednik Odbora za povratak i obnovu iz Benkovca:

Prema popisu stanovništva 1991. u gradu Benkovcu je bilo 64 odsto srpskog stanovništva i 34 odsto hrvatskog. Prema podacima iz 2008. godine sada u tom dalmatinskom gradu boravi svega 7,9 Srba. Do ovog rata na ovom području se rađalo godišnje oko 240 srpske dece, a sada tek jedno, jer najmanje se vraćaju mladi.

Novi problem je što prilikom popisa – ukazuje on – sada mnogi Srbi zbog straha od šikaniranja više ne žele tako da se nacionalno izjasne. Na oglasnoj tabliUreda državne uprave Zadarske županije svakodnevno se mogu videti rešenje o promeni imena – Stevan menja ime u Stjepan, Jovan u Ivan, a Dušan u Duje itd. Neki menjaju i „prepoznatljiva” prezimena, a glavni razlog je – kaže Kolundžić – što mladi Srbi u tom kraju zbog svoje nacionalnosti uglavnom ne mogu naći posao.

Radoje Arsenić