Mlin istorije mrvi sve

Gordana Ćirjanić, između ostalog autorka poznatih romana „Kuća u Puertu” i „Poljubac”, upravo je u beogradskoj „Narodnoj knjizi” objavila knjigu „Kaprici i duže priče”, sačinjenu od redovnih priloga za revijalni mesečnik „Sofia”, gde su tokom dve godine štampani sa nadnaslovom „Ljudi govore”. Naknadno čitajući ove svoje „sličice iz stvarnosti”, autorka im je dodala zanimljive komentare, koji su je zatim podsetili na Gojine komentare za seriju grafika nazvanu „Kaprici”, nastalu na teme ljudske ćudljivosti…

Kako ste u malim i svakodnevnim događajima pronalazili priče za kratke „kaprice”, i koliko se takav posao razlikuje od pisanja romana?

Moj postupni prelazak sa poezije na prozu odigrao se upravo kroz „serijsko” pisanje za novine – „Pisma iz Španije” tokom desetak godina. Kad piše roman, pisac je sam sebi „naručilac”, na neki način mora sam sebe da prevari da je posao koga se latio preko potreban čovečanstvu. Ima u tome nekog ludila, jer pisanje romana iziskuje dugotrajan, disciplinovani rad. U periodima kad ne može sebe da „prevede žednog preko vode”, ili dok još nema zamisao za neku veću celinu, pisac se dovija kako da izmisli sebi motivaciju, pa katkad pribegne spoljnom podsticaju, obaveže se na redovno pisanje za neki medij. Prostor koji mi je ponuđen u časopisu „Sofia” rešila sam da iskoristim za kratku priču, a ne za tipičnu kolumnu koja podrazumeva komentarisanje aktuelnosti. Unapred sam imala samo tri ili četiri smišljene priče, a onda sam se, malo-pomalo, disciplinovala da aktivno osluškujem – glasove oko sebe i njihov odjek iznutra.

Taj Vaš angažman podsetio Vas je na Gojino stvaranje grafika u serijama. Kako u odnosu na njegovo stvaralaštvo vidite te Gojine kapričose, šta za Vas oni predstavljaju?

Pošto je usavršio tehniku bakroreza izrađujući replike čuvenih Velaskezovih slika, Goja je svoje tematski originalne grafike radio u serijama: Kaprici, Tauromakija, Užasi rata i Besmislice. Za svoja slikarska platna uvek je imao naručioce koji su, zatim, postajali vlasnici slika i čuvali ih po svojim palatama. Pred kraj HVIII veka štampa osvaja javni život, što znači da se pojam javnosti širi izvan aristokratskih krugova, dvora i klera. Goji je bilo stalo da ga upozna šira publika, i takođe mu je bilo stalo da iskorači iz „zadatih tema”. Zbog toga je radio grafike. U reklami za svoje Kaprice, objavljenoj u jednim madridskim novinama, rekao je da je tema tih grafika „kritika ljudskih grešaka i poroka”. Paralele između Gojinih likovnih kaprica i svojih literarnih, uočila sam tek naknadno, kad sam se bavila izuzetno zanimljivim poslom sklapanja knjige od već napisanih priča.

Na kraju svakog „kaprica” dali ste duhovit i kratak komentar, pa su se oni koji Vas znaju kao vrlo ozbiljnog pisca prijatno iznenadili. Da li je naša stvarnost za Vas sada bliža tragici ili humoru?

Iako sam podsticaje za svoje kratke priče nalazila u stvarnosti, mislim da iskustvo ove i ovakve naše stvarnosti nije neophodno da bi se te priče razumele. Naime, ljudske greške i poroci, baš kao i ljudska glupost, univerzalni su. Tačno je da sam dosad veoma retko pisala u humornom ključu. Mada, ni za ovu knjigu ne bi se moglo reći da je humoristična; jedino kroz naknadne komentare uvodim neki pogled iskosa, kako bi se priče otvorile, kako bi čitalac razumeo da pisac ima još primisli, da nije baš sve rečeno.

U dužoj priči „Dan” opisali ste upečatljivo dan sahrane Slobodana Miloševića, postavljajući ozbiljna pitanja o tome kako žaliti dojučerašnjeg „gospodara naših života”. Iznova ste pomislili na Španiju, i na šta sve još?

Nigde ne pominjem ime pokojnika, mada je jasno o kome je reč. Davno sam prevela jednu kratku priču Huana Karlosa Onetija, „Ona”, o danu smrti Eve Peron čije se ime, takođe, ne pominje. Htela sam da ova priča bude tako snažna, ali da primenim sasvim drugačiji metod. Motivacija za njeno pisanje, kao i postupak, u neku ruku su slični motivaciji i postupku romana „Kuća u Puertu”. Naime, u nekom trenutku kataklizme za zajednicu, pojedincu se desi da je pored ličnih briga i pregnuća prinuđen da primi na sebe i teret kolektiviteta, pa se naknadno čudi kako je ljudskom biću uopšte moguće da podnese u sebi toliki broj epicentara raznih potresa. U „Kući u Puertu” reč je o jednom letu koje sadrži neposredno iskustvo bombardovanja, krivicu rasturanja porodične kuće, opsadu tuđih sećanja, organizaciju selidbe, zaštitu deteta, bol gubitka, obavezu razlistavanja istorije jednog veka i šta sve ne. Ovde, u pripoveci „Dan”, u jednom jedinom danu steklo se toliko turobnog i nekrofiličnog da jedinka popušta: blatnjavi tragovi poplave, ljubavni krah, zastrašivanje pandemijom, zagonetna smrt onoga koji je za jedne zlotvor za druge heroj, kolektivni strah i mučnina, potreba razuma da se odredi prema događaju, deontološki otpor radovanju smrti, jedan bezimeni leš na trotoaru...

Pokazujete da su heroji i Nunjes de Balboa, španski konkistador, ali i „obični”, svakodnevni ljudi, u Španiji, u Srbiji.

Nunjes de Balboa je tragična ličnost iz španske istorije: lep kao bog, sposoban, odan, smeo, a oko njega spletke mediokriteta i zavidljivaca... On je otkrio Tihi okean, ali malo potom mu je odrubljena glava na glavnom trgu grada koji je osnovao. On je idealan lik za drevne „visoke žanrove”, tragediju ili epopeju, ali nije na velika vrata ušao u književnost, koliko ja znam. Otkad je roman postao „visoki žanr”, obični ljudi zamenili su bogove i heroje i književne likove plemenitog roda. Govorim ovde o različitim konvencijama u različitim vremenima, a u svojoj pripoveci „Nunjes de Balboa” upravo iznosim dve paralelne priče, jednu o davnom heroju i drugu o savremenom antiheroju, sa implicitnim zaključkom o mlinu istorije koji na isti način mrvi sve.

Da li vidite mogućnost da se naši građani, koji su izgubili motivaciju da učestvuju u stvarnosti i utonuli u apatiju, vrate životu i promenama?

Odgovor na ovo pitanje ne spada u moj domen. Kad bih imala viziju o tome kako ličnim zalaganjem efikasno doprineti opštem dobru, verovatno bih se bavila politikom. Uostalom, „naše građanstvo” je za mene mnogo širok pojam; umem da mislim samo o onom delu građanstva koji čita knjige, a to je manji deo. Oni koji ne haju za pisanu reč, najčešće imaju čvrsta uverenja i odgovore na sva pitanja. Šta hoću da kažem? – moj posao podrazumeva pretenzije na budućnost, pa mogu sebi dozvoliti bar viziju neke bolje budućnosti za ovaj narod, a ključ za to jedino vidim u obrazovanju.

Marina Vulićević