Potreba za bliskošću

Nastala na osnovu teksta Jordana Cvetanovića, predstava „Terapija” reditelja Gorana Markovića naneuobičajen, direktan, brutalno crnohumoran i inspirativan način tretira realnost u kojoj živimo –rascepljenosti, lutanja, batrganja savremenog čoveka ukrug. Predstava je koncipirana kao serija monologa, odnosno niz obraćanja osmoro likova psihoterapeutu koji nije fizički prisutan. Oni nezadrživo pričajuotkrivajući svoje slabosti, strahove, čežnje, radosti, nesigurnosti, izazvane konkretnim, prepoznatljivim društvenim okolnostima – posledicama ratova devedesetih godina, stresom na poslu i bezglavom trkom za profitom, predrasudama prema homoseksualcima itd. Ta njihova solistička logoreičnost izraz je zastrašujuće samoće i potrebe za bliskošću, kao i način da se, možda, pronađeopravdanje za svoje ispuštene živote.

Tri glumca, Nataša Tapušković, Srđan Timarov i Svetislav Bule Goncić igraju osam likova, superiornom lakoćom ulaze iz jednog u drugi identitet formirajući živopisnu galeriju kukavnih, skoro do poniženja usamljenih ljudi. Iako je njihova igra često na granici sa karikaturom, jer drastično izoštravaju specifičnosti likova (ludačka želja za uspehom, seksualna frustriranost, asocijalnost, preterana muška nežnost itd.), ona je ipak u osnovi realistička što je efektan način da se slikovito i opipljivo prikaže mučna stvarnost. Iz likova se preliva životna uverljivost, oni nisu uprošćeni klišei već autentični slučajevi nesrećnika, obeshrabrenih, porazno samih individua koje je život samleo i ispljunuo u neki ćorsokak.

I „Svici” Tene Štivičić su savremena drama fragmentarne strukture, slično zatamnjena brojnim, oštro sarkastičnim dosetkama. Radnja između nekoliko parova likova se odvija u aerodromskoj čekaonici, jednom novom, beketovski metaforičnom prostoru egzistencijalističke nesigurnosti i apsurdnog iščekivanja. Rediteljka Tanja Mandić Rigonat je izuzetno toplo i poetično ostvarila predstavu, kvalitetno izvlačeći tragikomične potencijale teksta, kao i gustu melanholiju gubitništva. Ansambl Ateljea 212 ujednačeno i uigrano gradi niz koloritnih likova koji nemoćno, ali postojano tragaju za srećom. Gluma je uglavljena između realizma koji je uspešno sredstvo u slikanju emotivnih stanja aktera i teatralnog, grotesknog izobličavanja koje umereno karikira otuđujuću stvarnost. Aleksandra Janković neposredno igra ironičnu, rezigniranu i prilično nervoznu spisateljicu Klaru, Ljubomir Bandović još ravnodušnijeg i dotučenijeg Martina, Anđelika Simić stvara lik neurotične Džin, Goran Jevtić njenog još neurotičnijeg partnera Nejta… Iz ansambla se izuzetnom samouverenošću posebno izdvaja Vlastimir Đuza Stojiljković koji igra Olivera, najstarijeg, najracionalnijeg i najciničnijeg među njima. Mirnoća i jednostavna sigurnost kojom on ruši brojna uverenja ostalih aktera zadivljujuće intenzivira jačinu njegovog sarkazma.

Nizom suptilnih rešenja, kao što su nežno padanje snega, diskretne promene osvetljenja kao i uključivanje muzičkih lajtmotiva, rediteljka Tanja Mandić Rigonat uspela je da u prvi plan izvuče poeziju i začudnu lepotu sveprisutnog beznađa. Užasna ukopanost čoveka u klopke savremenog društva – konzumerizmu, terorizmu, ksenofobiji, ejdžizmu, alkoholizmu, bulimiji, teroru marketinga itd., u ovoj predstavi prikazana je sa verom u isceljujuću moć malih, iskrenih, neproračunatih gestova. Svetlost i nada se otkrivaju u najtamnijim ćoškovima, u ruševinama reda, tradicije, vladavine prava, pružajući nam onda čistu utehu i podsećajući nas da smo još živi.

Ana Tasić