Potiskivanje reformi

Uprkos najave neizvesne trke sa kandidatom reformista, iranski konzervativni predsednik Mahmud Ahmadinežad ubedljivo je obezbedio drugi četvorogodišnji mandat.

Kod Iranaca je prevagnuo osećaj ugroženosti pred pritiscima Zapada, sankcijama UN i konfliktima u susedstvu, a možda su pomogle i vreće krompira koje je Ahmadinežad delio uoči glasanja, tek reformske promene odložene su za neka druga vremena.

Kada se tome doda da je sporni nuklearni program izvorište nacionalnog ponosa koji zamenjuje šiitski ponos iz prvih dana revolucije 1979, većina je uverena da je Ahmadinežad taj koji im to osećanje neće uskratiti.

Ipak, optužbe o izbornoj krađi i gotovo tjenanmesnske scene obračuna policije sa pristalicama reformista koji su izvikivali „Smrt diktatoru” najavljuju oštru polarizaciju iranskog društva.

Numerički rezultat glasanja ne ukida ozbiljnost zahteva za kvalitativnim promenama tri decenije od Homeinijeve revolucije. Upravo zato, osporavan od opozicije, izborni rezultat protresa Iran suočavajući Ahmadinežada, Irance, region i svet sa novim dilemama.

Da li će se, ohrabren trijumfom koji je bez obzira na osporavanja opozicije autentičan, držati dosadašnje tvrde antiameričke i antiizraelske retorike, nepokolebljivo braniti sporni iranski nuklearni program i svoju neefikasnu populističku ekonomsku politiku – što mu je donelo većinsku podršku konzervativaca i siromašnih seoskih birača?

Ili će, oslanjajući se na snagu mandata verifikovanog uz ogromnu izlaznost, biti pripravan na zaokrete u susret zahtevima urbane mladeži – oni ispod 30 godina čine 70 odsto stanovništva – za liberalizacijom unutrašnjeg života, popuštanjem stega šiitske ortodoksije i kooperativnijim pristupom odnosima sa SAD i Zapadom koji bi Iranu pribavio novi imidž.

Nesumnjivo je da se Iran menja jer su izbori, nasuprot mnogim stereotipovima koji ga okružuju, potvrdili politički dinamizam Islamske Republike signalizirajući i moguć period postizborne nestabilnosti najavljen sukobima na ulicama Teherana.

Da li Iranu preti „teror”, kako tvrdi poraženi lider opozicije Mir-Hosein Musavi optužujući Ahmadinežada za „izbornu šaradu”?

Oni koji se nadaju bržim promenama verovatno će ostati razočarani. Iako ni opozicija na bilo koji način ne osporava sistemske temelje Islamske Republike, konzervativci su, aludirajući na Musaviju „zelenu revoluciju”, obećali da u Iranu neće biti „somotske revolucije”.

(/slika2)Ahmadinežad je pobednički govor odmah iskoristio da bi liberalnog rivala Musavija i umereno konzervativnog protivkandidata Mohsena Rezaija optužio da su koristili „cionističke entitete” kako bi falsifikovali informacije i potkopali njegovu vlast.

Činjenica da ni jedan od njih za odgovor nije mogao da dobije prostor u zvaničnim medijima i da su snage reda odmah izvedene na ulice Teherana nagoveštava da će se predsednik, kao i do sada, oslanjati na konzervativne šiitske vrhove, na državni aparat, Revolucionarnu gardu i miliciju basidža, da će gušiti reformske medije i nastaviti sa razbacivanjem naftnog bogatstva.

Status kvo važi i za odnose sa Vašingtonom. Izborni rezultat ojačao je Ahmadinežada u uverenju da nema potrebu za promenom kursa. Uostalom, antagonizam u suprotstavljanju sumnjama Zapada da Iran proizvodi atomsku bombu i odbrana prava na mirnodopsku nuklearnu energiju podigli su rejting Irana i uzdigli ga na nivo regionalne sile.

Svenagoveštava da će, uprkos priče o normalizaciji odnosa, administraciji Baraka Obame biti teško da izbegne konfrontaciju sa revitalizovanim Ahmadinežadom.

(/slika3)Koji god kurs odabrao, Ahmadinežad će morati da se suoči sa unutrašnjom opozicijom koja je reformske programe predstavila veoma glasno, mada numerički mnogo neubedljivije nego što se očekivalo. I moraće da se opredeli oko Obaminih ponuda koje su vremenski ograničene.

Pitanje je, međutim, koliko Ahmadinežad sam odlučuje. Posebnost Islamske Republike je što kapitalne odluke koje se tiču rata, mira i nacionalne bezbednosti nisu u domenu predsednika već vrhovnog vođe islamske revolucije. Predsednik može da utiče na politiku, ne i da odlučuje.

Ajatolah Ali Hamnei, koji je ovaj neizborni položaj preuzeo posle smrti vođe islamske revolucije ajatolaha Homeinija 1989, svoju moć crpe iz iranskog sistema klerikalne vlasti poznate kao „velajet-i fakih”, ili čuvara od strane islamskog sveštenika.

Iako su pozivi da se ova neprikosnovena pozicija s vremena na vreme preispita jedno je od najeksplozivnijih pitanja današnjeg Irana, Hamneijeva reč ostaje presudna kada se odlučuje o odnosima sa SAD ili iranskom nuklearnom programu.

Ahmadinežad slovi kao Hamneijev miljenik ali niko sa izvesnošću ne može da kaže kako će se vrhovni vođa postaviti prema reformistima ili Obami.

Iran je i dalje revolucionarna država. Država različitih mišljenja i centara moći koja će, kao sve revolucije, nastaviti da govori u dva glasa: revolucije i diplomatije.