Kad Bah skine periku

U Beogradu je nedavno završen prvi konkurs za autore koji komponuju za marimbu a u žiriju je bio i Nebojša Živković, perkusionista i marimbista koji godinama živi u Nemačkoj,u kojoj važi za jednog od najplodnijih nemačkih kompozitora.

Živković je u Srbiji završio srednju muzičku školu a udaraljke i kompoziciju studirao u Majnhajmu i Štutgartu. Svira na koncertima, komponuje i drži kurseve marimbe širom sveta: Japan, Švedska, Grčka, Koreja, Tajvan i SAD gde je održao radionice na 30 američkih univerziteta. Gostujući je profesor na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu gde je klasa udaraljki otvorena 2006. godine.

Kakvi su rezultati nedavno završenog konkursa?

Vrlo dobri! Ministarstvo kulture sufinansiralo je prvo srpsko nacionalno takmičenje za kompozitore koji pišu za marimbu i evo prvih rezultata. Zbog embarga smo izgubili na mnogim područjima nauke i umetnosti i zato mi na srcu leži da u Srbiji uradim ono što može da se uradi na promociji udaraljki i edukaciji mlađih naraštaja. Za sedam dana održao sam 10 koncerta po Srbiji, a 6.000 mališana prvi put je videlo marimbu.

Osnovali ste internacionalni ansambl „Jovan”. Kako ste birali ekipu za svoj bend?

Trojica muzičara su iz Amerike, jedan iz Nemačke, i jedan iz Litvanije. Meni je svejedno, neka žive u Kini ali moraju da budu perfektni i dovoljno ludi da vole i znaju Živkovićevu muziku. Neke od njih sam upoznao na festivalima tako što su mi rekli „I love your music”, a neki su bivši studenti i fanovi. Da bismo na bini svirali kako bog zapoveda moramo dovoljno piva da popijemo, dovoljno pametnih i glupih viceva da ispričamo, dovoljno dugo jedni drugima ćebad da krademo u hotelskoj sobi na gostovanjima. Ne treba mi neko ko će da plače kako nije dovoljno plaćen i kako soba nije dobra. Na turneji hoću entuzijastu koji svira ono što voli i ne pita.

Da li marimbista teže gradi karijeru u odnosu na nekoga ko svira neki poznatiji instrument?

Da. Uopšte, teško je biti sa Balkana, iz lude Srbije, ali u nekim krugovima i to zvuči kao egzotika koja može bolje da prođe. Slovenci mi često kažu – „Srbija je kao Nokija. Svaki put sve manja”. Mala i „krvoločna” nacija. Ali i pored toga ja sviram koncerte, dobijam narudžbine i živim kao slobodan umetnik. Da sam više svirao marimbu nego što sam protestovao protiv Miloševića, moja karijera bi bila bolja, i to ne kažem sa ogorčenošću. Ona je takva da mogu da živim od svirki, a koliko ljudi danas to može? Sa 300 izvođenja mojih dela u preko 50 zemalja danas mogu da živim samo od tantijema.

U svojim kompozicijama od nacionalnih tema okrenuli ste se socijalnim...

U mladosti su me zanimale istorijske teme. „Kosovsku tužbalicu” napisao sam 1984. a 1986. obišao sve manastire na Kosovu i shvatio da ovo dobro biti neće. Sad me više zanimaju socijalne teme, dok su nacionalni motivi ostali kao folkloristika i otvorena rana s mesom. Napisao sam 30-40 dela, a ove godine imam nekoliko plaćenih narudžbina. Postao sam i kritičniji prema onome šta pišem a najbitnije mi je da iza svega mogu da stojim. Da i za mladalačku grešku mogu da kažem „super, baš je slatko”.

Na svojim kursevima pored notne insistirate i na nekoj vrsti obavezne životne lektire: od Šopenhauera, do Ničea i Dostojevskog...

Od silnog vežbanja muzičari su postali tzv. fah idioti. Srećem većinu koja odlično svira a neprosvećena je kao noć. Ni tri rečenice ne mogu da spoje. I, kada na konkursu 60 mladih ljudi sviraju isti repertoar, jer se takmiče, imate sledeću situaciju. Sviraju „Asturiju” od Albeniza. Pitam šta je Asturija, oni kažu da je ime kompozicije. Vrlo pametno, ali šta znači. Odgovor je „da nije žensko ime”!? Ili mi sviraju Baha kao u somotskim rukavicama. E, heeej, Bah je imao 17 dece! Ljudi, taj je uživao u životu. Kada je Bah skinuo periku, taj je bio drugi čovek. I zato poludim kad neko svira Baha tako barokno i svileno, što kaže Mocart „vi kao da mramor kakite”. E zato je važno kako će neko da odsvira Živkovićevu kompoziciju „Krive duše” a za taj uvid treba mu šire obrazovanje.

Kažete da se sa posebnom pažnjom obraćate američkim studentima. Zašto?

Kada iz Novog Sada odem u prodavnicu, mogu da čujem mađarski jezik, i već sam obogaćen. U susednim zemljama već ću osetiti drugu religiju: od katolicizma do onog iskonskog, Vizantije. A neko ko odraste u Ohaju, on ceo svoj život ne čuje drugi jezik uživo, osim svog. Znam studente koji nikada nisu izašli iz svoje republike u SAD! Na kursu mi onda kažu „mislio sam da ću da slušam marimbu, a ti mi pričaš kako sam nepismen i neobrazovan”. Ima i drugih sa stavom „nakon tvog kursa uzeo sam godinu dana pauze. Sve sam prestao i otišao da putujem po Evropi i Africi. Hvala što si mi otvorio oči”. Jer, on nikada neće moći da svira ni Baha ni bilo šta drugo ako ne bude stajao u Vormsu pred zgradom iz 1024. godine, dok se ne bude šetao provincijom Asturijom u Španiji, i dok ne bude omirisao tu prašinu gde se stvarala istorija. Kako da oseti balkanski zvuk dok u Sarajevu ne proba ćevapčiće koji smrde na ovčetinu, gde su Turci pokrstili toliko ljudi...

Imate četvoro dece, uspešnu karijeru, svet vam je pozornica. Čemu sada težite?

Pre neki dan na džogingu sretnem 87-godišnjeg komšiju. Izjadam mu se da imam visok pritisak, i kako mi toliko ništa nije važno, da sam se zabrinuo koliko sam indiferentan. Kaže on da sam u godinama kada razdvajam bitno od nebitnog. I kad nabrajam ono bitno, već kod trećeg prsta zastanem. Bitno mi je da sam zdrav i zadovoljan. Da nikome ne smetam, da ne patim, da nemam nabeđenog šampionstva. I deca su tu mnoge stvari promenila. Ispričaću vam još jednu priču. Moj pokojni tata poslednjih 10 godina proveo je na Dunavu u vikendici, sasvim ležerno obučen. Ja u usponu karijere, dođem iz Nemačke, predložim da odemo da mu kupimo novi džemper. On neće, kaže ima već tri. Sutradan, kaže da hoće. Šta tata? Kaže: „Vidiš ovu topolu, pored nje ima vrba. Ne vidim Dunav od te vrbe već godinu dana. Je l’ bi mogao malo da je skratiš, da mogu Dunav da gledam.” Primarijus, direktor bolnice, želi samo da odsečem vrbu da bi video Dunav... Tada ga nisam razumeo, danas razumem. Liči na priču o Diogenu: ispuniću ti svaku želju, samo mi se skloni sa sunca. Ja sad pitam vaše čitaoce: Šta je njima bitno i šta je, uopšte, bitno?