Evropa nije cilj već put

Jedan čovek je ovom skupu podario ime:Zoran Đinđić, veliki demokrata i vizionar. Shvatajući prošlost on je bio željan da učestvuje u oblikovanju budućnosti. Nikada nije sumnjao u unutrašnju srodnost Srbije i Evrope i znao je da obe imaju mnogo toga jedna drugoj da kažu. Svu svoju nadu polagao je u ljude koji su spremni da učenjem, iskustvom i motivacijom, sa bistrim razumom i žarkim srcem krenu novim putevima. Novi putevi su mogli da budu samo oni koji preskaču stare jarke i spajaju ljude.

Mnogobrojne nemačke firme već pet godina spremaju mesta i uspostavljaju veze kako bi utemeljili koncept stipendija. I ove godine 38 preduzeća bilo je spremno na to. Zbog toga se naročito zahvaljujem. Treba da ostanemo uvereni! Reintegracija Srbije u Evropu ne sme da zastajkuje.

Prvi put je ove godine doputovalo 50 stipendista iz svih zemalja zapadnog Balkana u Nemačku. To podstiče regionalno pomirenje i izgrađuje mrežu mladih i kvalifikovanih pokoljenja različitih struka. Sve se to dešava usred globalne finansijske i privredne krize. Ona nam svom oštrinom pokazuje da nažalost ne postoje samo putevi već i ćorsokaci i da sistem koji samo u pojedinostima, a ne u celini gleda svoju prednost mora da propadne.

Ali ono što liči na poslednju tačku često je okretnica. Kada je upitan veliki istoričar Gordon Kreg, pred kraj svog dugog istraživačkog veka, za suštinu svojih saznanja on nije razmišljao dugo i rekao je u jednoj rečenici: „U mraku se vide zvezde”.

To mi vrlo dobro osećamo. U ovoj fazi isplivavaju ponovo stare vrline koje su bile zatrpane: poverenje, smisao za zajednicu, odgovornost. Nema ništa bolje od inicijativa kao što su stipendije za prekogranični saobraćaj, razmenu i kooperaciju. Takav „derivat” ima postojanu vrednost. On je starateljska menica za budućnost.

Evropa nije cilj već put. Ona nije brzo patentno rešenje svih problema. Ponešto postaje čak teže kao u jednoj velikoj porodici. Ali to je inteligentna mogućnost baviti se time.

Dok sam dolazio ovamo pitao sam se: kako se nalaze „pravi” stipendisti? Da li su oni prepoznatljivi u okruženju? Da li im je to na čelu napisano ili imaju određeni sjaj u očima? Kako ja zamišljam pravog stipendistu Fonda „Zorana Đinđića”? Skoro da se plašim da kažem, i nadam se, da su to vrlo otporni ljudi.

On ili ona imaju tri strasti: glad, požuda i egoizam. Da: on ima neutoljivu glad za širinom i lepotom sveta. Kaže se da u svakoj slici slikara čuče dve, tri nove. I on doživljava svaki dostignuti cilj kao novi početak. Samo onaj ko želi nemoguće može da dosegne moguće. Naravno da ima snove, ali i zna: Ko želi da ostvari san mora najpre da se probudi iz njega. On uživa u životu, ali ne na malo, već u velikim crtama, ne kao malograđanin koji neguje samo svoju bašticu ispred kuće i svađa se sa komšijama, ne kao sakupljač podataka i brojač graška, koji na kraju, poput zmaja u Vagnerovoj operi, čuva svoje blago i kaže: „Ja ležim i posedujem”, već kao putnik kome pripada sve što je ispred i iza njega. Ako plašljivci i neodlučni kažu: „Ma tako nemirno ne može da se živi. Potpuno se istrošiš!” onda se on nasmeje i kaže: „Pa šta! Šta će ionako da ostane?”.

Drugo, on je požudan. On ima neutoljivu radoznalost prema ljudima, sa kojima se sreće, ima volju da sarađuje sa njima, da upozna njihove ideje, njihov jezik i njihove priče i njihov možda sasvim drugačiji pogled na neke stvari. On traži nove kontakte, interesantne pratioce, savetnike i saradnike, a, takođe, i interesantne protivnike. On se puno više nada njihovim pitanjima nego njihovim odgovorima. On izgradi dobar tim i poveže ga u mrežu u kojoj svako može da se razvija. Jedan mudri čovek je rekao: Svaka stvar se definiše kroz svoju najbolju mogućnost. Dakle, on požudno traži u svačemu i kod svih takve mogućnosti i ne dozvoljava sebi da se nahrani sa lošijima. A ukoliko nešto pogreši ili mu nešto ne uspe u prvom zahvatu, onda on ne traži krivce već uzroke i popravlja se na njima.

A sve to se sliva u zdravom egoizmu. On se brine o samom sebi, s tim da onu veliku celinu zadrži u svom pogledu. On stvara sebi lep i sadržajan život sa puno ljudi, koji su radosni što on postoji. On pomaže sebi i svojoj zemlji kad unapređuje dobro regije i kontinente.

Da, on je toliko neskroman i bez granica da bi ceo globus obuhvatio, jer na zidu njegove sobe visi izreka: „Nikad ne bih mogao da budem nacionalista./Ceo svet mi je još premali” i tako pokazuje da ima leđa, gde drugi imaju samo kičmu. Bilo bi za njega nepodnošljivo da se ne može pogledati u ogledalu ili da se mora plašiti pitanja svoje dece.

Obraćanje stipendistima Fonda „Zoran Đinđić“ u Berlinu, 10. juna. Autor je član predsedništva Odbora nemačke privrede za istok i direktor medijske grupacije VAC