Iran: postizborni sedativ

Odluka moćnog iranskog Saveta čuvara revolucije da dopusti novo prebrojavanje dela spornih predsedničkih izbora ima za cilj da umiri poražene reformiste koji upozoravaju na izbornu krađu i da predupredi nove ulične sukobe koji posle osam mrtvih prete da izmaknu kontroli, ali teško je verovati da će oduzeti drugi mandat Mahmudu Ahmadinežadu.

Savet čuvara, sastavljen od 12 šiitskih visokodostojanstvenika i stručnjaka za šerijatsko pravo, ima zadatak da proverava da li su zakoni doneti u parlamentu usklađeni sa kanonima islama i ustavom, odobrava ili zabranjuje kandidate i potvrđuje ili poništava izbore.

Savet blizak vrhovnom vođi revolucije ajatolahu Ali Hamneiju očito je procenio da su optužbe o nameštanju izbornog rezultata u korist konzervativnog predsednika delom osnovane, ali je odbio zahtev poraženog reformiste Mir-Hosein Musavija da se glasanje potpuno poništi.

Pokušaj smirivanja je brz odgovor na Musavijevo upozorenje da je spreman da plati „bilo koju cenu” kako bi se poništio izborni rezultat.

Iako je teško proceniti skalu manipulacija, baš kao i realnu snagu reformista, nekoliko faktora ukazuje da je Musavi možda bio u pravu kada je govorio o „izbornoj šaradi”.

Problematičnom brzinom prebrojano je 39 miliona glasova onih koji su u prostranoj zemlji kao što je Iran izašli na birališta. Zašto je odmah blokirano slanje SMS-a, omiljenog načina komunikacije građana?

U Iranu je 70 odsto od 72 miliona stanovnika mlađe od 30 godina, više od polovine ljudi živi po gradovima. Musavi je dobio samo trećinu glasova pa je legitimno pitanje gde su završili glasovi urbane mladeži za koju se zna da predstavlja izbornu bazu reformista.

Šta je sa glasovima uticajnih „bazarija”, kontrolora iranske trgovine koji su svojevremeno značajno doprineli obaranju šaha Reze Pahlavija, a sada se nisu ustezali da pokažu otvoreno nezadovoljstvo Ahmadinežadovom populističkom ekonomijom koja rasipa bogatstvo stečeno naftom?

Kako je moguće da je Mehdi Karubi, bivši komandant Revolucionarne garde, dobio mizernih 0,89 odsto glasova kada njegova partija ima najmanje 400.000 članova? Da li su se oni u petak uspavali?

Kada se svemu dodaju ulični sukobi u Teheranu, promptno hapšenje reformističkih aktivista, izolacija uglednog konzervativca i bivšeg predsednika Ali Akbara Hašemi Rafsandžanija, koji se uoči izbora sukobio sa Ahmadinežadom, i ostavke 125 predavača sa teheranskog univerziteta, postaje jasnije zašto su se vladajući šiiti odlučili na sedativnu postizbornu terapiju.

Kako god izbori bili prebrojavani, Iranci se nisu ustručavali da iskažu svoju volju. Reformisti ovoga puta nisu u velikom broju bojkotovali izbore kao 2005. – omogućavajući pobedu Ahmadinežadu. „Tiha većina”, kako sebe ambiciozno zovu oni koji traže više sloboda i ekonomskih prilika, pokazala je snagu bez obzira na (ne)tačnost izbornih brojki. Inercija i skepticizam su pobeđeni. Izbori su opravdali svoju svrhu bez obzira ne sve neizvesnosti koje predstoje.

Iranski režimi oduvek su imali ambiciju da reprezentuju narod. Sada je ova formula ugrožena oštrom, varničavom podelom jer veliki broj – mada je pitanje da li je to većina – veruje u kolosalnu izbornu prevaru.

Ugrožen je i ustav koji određuje da je volja naroda temelj suvereniteta. Ugrožen je i demokratski poredak koji iransku revoluciju karakteriše u istoj meri koliko i politički islam.

Ajatolah Hamnei, konzervativac čija je reč ključna u iranskom političkom životu, rešio je zato da reaguje mada će se teško odreći svog miljenika Ahmadinežada čiju je pobedu odmah pozdravio i od koga očekuje nastavak otpora zahtevima Zapada da Iran obustavi, ili dozvoli kontrolu, svog spornog nuklearnog programa.

Iako razlike između Ahmadinežada i Musavija ne potpadaju pod crno-bela tumačenja o tvrdokornom konzervativcu i liberalnom reformatoru – jer i jedan i drugi funkcionišu unutar čvrsto definisanog okvira jedinstvenog političkog sistema islamske republike – podele su izašle na videlo.

Sve je tim složenije upravo zato što Musavi pripada sistemu i što može da okupi uticajne saveznike.

Kakav god epilog bio, Iran pokazuje veliku dinamiku unutrašnjeg političkog života, a zahtevi za njegovu liberalizaciju i reforme unutar sistema islamske revolucije – koje gotovo niko ne osporava – nesumnjivo će se uvećavati.

Prevara ili ne, Ahmadinežad će verovatno ostati predsednik Irana. Njegova pobeda je istovremeni trijumf demokratije i represije.