Nostalgijo, zovem te višnja

Kada sam pre neku godinu bila u Beogradu, moja krštena kuma i ja ušle smo u jednu pekaru u Makedonskoj ulici. Mala i uredna pekara odisala je mirisom sveže ispečenog peciva. Ummm.

Miris mladosti, miris Beograda. Sa druge strane pulta umereno ljubazna devojka pita šta želim. “PITU SA VIŠNjAMA

- “Jedno parče?”

-“Ne, dva reda”

-“Za poneti?” nastavlja po inerciji.

”Ne, za ovde”

-“Gordana nećeš valjda?...” izustila je moja kuma i pomalo se odmakla od mene da ne misle da smo zajedno. Možda su se već neki zgranuli na priču o piti sa višnjama iz pekare kao nije ni blizu domaće, ili ne jedu kolače iz pekara ili poslastičarnica – jer domaće je domaće. Ma pravo da vam kažem meni je sve u ovoj pekari domaće osim nekih vrsta koje mi neprijatno liče na zapad, ali posao je posao.

Dakle kad dođem u Srbiju onda jedem sve vrste kolača sa višnjama – pitu, kiselo testo sa višnjom, brzi kolač, lenju pitu, salčiće, naravno pijem guste sokove a i sirupe od višnje i na kraju nazdravljam višnjevačom. Zato što u Kanadi, u kraju gde ja živim, nema višanja - ili ja nisam uspela da ih pronađem. U stvari nekoliko puta sam naletela na nešto što se u mojoj mladosti zvalo “marela” – liči na trešnju a po ukusu je malo kiselkasto. Pravih višanja, onih sitnih, malih, kiselih nisam našla. Pa ni kolača.

Razumem zašto je tako. Višnja je u stvari jedno neprivlačno voće, lepe je crvene boje ali kad probaš sasvim te odbije svojom kiselošću. Pa kome to ovde treba, kad imaju najegzotičnija voća sveta tokom cele godine. Ipak meni jedna jedina višnja vredi više od svega pomenutog. Zašto?

Pa zato što je nemam.

Dok sam živela u Srbiji nisam obraćala pažnju na višnje. Naprotiv, kad sam bila tinejdžer, nisam ih volela. Provela sam mnoga leta u južnom Banatu kod babe i dede, u vreme kad su se brale višnje i spremale za zimnicu i u tome sam i ja obavezno učestovovala. I sad ponekad vidim nebrojane kofe pune višanja koje je trebalo “ispucati”, pa zatim pripremati sok, slatko ili kompot , jedan deo obavezno zamrznuti i naravno, verovatno na prvom mestu – najlepše ostaviti za višnjevaču. Evo me sada, ovde u Kanadi sa nostalgijom u srcu – možda pre svega za vremenom ondašnjim ili prostorom ili stvarno samo kolačima sa višnjom.

Imam ovde jednu jako dobru drugaricu koja je isto tako luda za višnjama. Ona ima i neku, moglo bi se reći, pomalo neobičnu familiju – šta god joj padne napamet da nedostaje iz Srbije – oni šalju. Jedne godine, neko je dolazio nekako baš nekoliko dana posle Svete Petke pa su im poslali i malo pečenja i slavskih kolača pa i svežih jaja! Sve prošlo na granici. Ja verujem da oni neće da priznaju da imaju neku vezu na carini kad im stižu takve stvari. A možda i samo ludu sreću kad tako nešto jako žele da im se ostvari.

Sama ne mogu ni da zamislim koliko višanja ima ta moja drugarica u zamrzivaču ali znam da mi je jedne godine poklonila najdragoceniji poklon za rođendan. Kutija je bila od zlatnog celofana i na poklopcu je imala zlatnu mašnicu, Delovalo je kao da je unutra neki dragocen nakit.

Kad ono - mala flaša u koju je stalo otprilike dve supene kašike “pucanih” višanja (tj dva zalogaja ). Drugom prilikom mi je poklonila celu teglu. Čuvala sam ih 8 dana u frižideru, zagledala svaki dan , mislila koji kolač da napravim i sve tako. Onda sam na kraju osmog dana sela i pojela celu teglu odjednom. Da više ne mislim...

Nadam se da vam se svidela moja mala priča i molim lepo sad svako, šta god pronađe u najbližoj okolini a da je vezano za višnju neka pojede ili popije svima nama “u zdravlje!”