Skiper je kad voliš, pa trpiš

Oni koji imaju puno para i vole da uživaju na jahtama često nemaju pojma o moru i plovidbi. U takvim situacijama na scenu stupaju skiperi, ljudi vešti da i po najgorem nevremenu, olujama i burama, bezbedno prevezu jahtu s jedne tačke na drugu.

Poslednjih godina naglo je poraslo interesovanje za ovo zanimanje: samo u Hrvatskoj na tržištu se nudi skoro tri hiljade plovila, uglavnom jedrilica, ali i motornih brodova i jahti na iznajmljivanje, a Grčka i Turska daleko prednjače pred njom.

Potraga za skiperima je stigla i do Novog Sada, gde – razumljivo – nema mnogo poznavalaca veštine jedrenja, svega nekoliko, ali ima i na Dunavu pravih „morskih vukova“. Jedan od njih je Dušan Zaharijević, koga u skladu sa zanimanjem zovu i „panonski mornar”. On provodi zimske mesece sa pogledom na Petrovaradinsku tvrđavu, ali već od marta kreće na putovanja do Grčke, Francuske, Španije, Hrvatske, Slovenije ili neke druge mediteranske zemlje, pa do Švedske, čak i Konga – sve zavisi od poziva.

Na pučini sa neznancima

(/slika2)Naš sagovornik kaže da postoje dve vrste skipera: dok jedni upravljanje jahtama ili jedrilicama doživljavaju isključivo kao sezonski posao i zimi se bave nečim potpuno drukčijim (poput predavanja u školi), drugi su profesionalni pomorci koji ostatak godine organizuju transfere čarter brodova duž Mediterana i šire, sve do zemalja na afričkom kontinentu.

U  bivšim jugoslovenskim republikama Sloveniji i Hrvatskoj, kao jadranskim zemljama, skiper je tradicionalno zanimanje koje se prenosi sa kolena na koleno, ali ne pripada samom svetskom vrhu. Najbolji u tome su Novozelanđani, Australijanci, Amerikanci, Englezi, jer su uslovi na okeanu oštriji nego oni na moru, pa su i veštine veće da bi se savladali svi izazovi. Skiperi su inače dobro plaćeni, dnevnica je oko sto evra, ali je posao vrlo naporan, pored ostalog treba provesti mnogo meseci na pučini s nepoznatim ljudima raznih profila i svakakvih zahteva. Zato skiperi moraju biti strpljive i komunikativne osobe, sa poznavanjem nekoliko stranih jezika, jer na brodu često rade i kao turistički vodiči. Moraju uvek biti ljubazni, a istovremeno i autoritativni, da ih ne bi tretirali kao poslugu.

Zato naš sagovornik ističe:

– Nije problem položiti za skipera i dobiti papir, bitno je da li ste sigurni u sebe i da li možete da preuzmete odgovornost za sebe i druge ljude na brodu. Težak je to posao, zato samo ko to voli, može sve da istrpi.

„Aligatori“ u akciji

(/slika3)Pre i posle letnje sezone Zaharijević je, za svoju dušu, na regatama kao član „Alligator seiling tim-a” (osnovao ga je poznati beogradski frizer Voja Radivojević, o čemu je „Magazin“ ranije pisao), čiji jedriličari učestvuju već nekoliko sezona na velikim regatama, između ostalih i u Sen Tropeu na jednoj od najjačih regata na svetu ( „Giraglia Rolex cup” čija je maršruta duga 240 nautičkih milja). U jesen po pravilu odlaze na Mrduju, ostrvo između Brača i Šolte, zatim se takmiče na čuvenoj Barkolani (Trst) sa dve hiljade brodova, i na regati od Splita do Visa.

Iskustva su različita, ali osećanja uvek jaka, bilo da je reč o radovanju zbog uspeha i uživanju u moru kad sve ide kako treba, bilo o brizi kada se sve zainati, začas postane surovo: vetar, kiša, hladnoća, dežurstva po nevremenu na svaka četiri sata, hrane uvek malo (i to one u smrznute, u kesama), a svakom članu posade dnevno sledovanje na regatama je dve litre vode iz aparata za desolinizaciju.

Ovog proleća Dušan Zaharijević ide na slovenačko primorje, gde je ukotvljen novi Radivojevićev jedrenjak za „aligatore”, pa će tako Dule, Filip, Veljko, Slaviša, Mario, Nes, Arsa, Vlada, Peca, Branko i Laza u nova druženja sa morem i nebom, u još jednu sezonu regata, čim prođe letnji turistički špic.