Sreću treba i praviti i prizivati

Povodom predstojeće Univerzijade u Beogradu, Radmila Hrustanović, pomoćnik gradonačelnika Beograda, prošle nedelje boravila je u Kini. Za vreme Univerzijade očekuje se dolazak visoke delegacije grada Šenđena, budućeg domaćina Univerzijade 2011. godine, kako bi joj zvanično bila predata zastava Univerzijade. Hrustanovićeva ističe da je za vreme posete Šenđenu potpisano Pismo o namerama o uspostavljanju prijateljskih odnosa na osnovu koga će se organizovati saradnja dva grada iz oblasti kulture, nauke i tehnologije, obrazovanja, zdravstvene zaštite i sporta.

– Bez obzira na geografsku udaljenost, Kina je nama prijateljska država, a narod blizak. Naša delegacija je nedavno posetila Šenđen. To je grad koji je za manje od 30 godina od malog ribarskog mesta izrastao u veliki ekonomski centar sa oko 15 miliona stanovnika. Nalazi se nedaleko od Hongkonga. Od njih možemo mnogo šta da naučimo i vidimo. Bilo je i dogovora o nekim konkretnim programima saradnje – kaže Radmila Hrustanović u razgovoru za „Politiku“.

Dugo ste na značajnim funkcijama, za to vreme bili ste u prilici da se sretnete i sarađujete sa brojnim svetskim političarima i diplomatama. Koga biste posebno izdvojili? 

Mnoge svetske političare, šefove država, gradonačelnike, premijere, kraljevske porodice i ljude od uticaja imala sam prilike da ovih godina sretnem, vidim ili upoznam. Ipak, gradonačelnik Moskve Jurij Luškov je ličnost koja je na mene ostavila najsnažniji utisak. Možda je razlog za to što sam njega najbolje upoznala, što smo imali češće susrete, i u formalnim i neformalnim situacijama. Luškov je prijatelj Srbije i Beograda, čovek posebne harizme, energije, brz u donošenju odluka, voli umetnost i posebno podstiče razvoj umetnosti u Moskvi. U životu Luškov je asketa, ne puši, vodi računa o ishrani, ne pije (umesto šampanjca, u Beogradu prilikom potpisivanja protokola o saradnji, nazdravili smo sokom od jabuke), bavi se sportom aktivno. Lepo peva, igra, recituje. On nije zaboravio svoje teško detinjstvo, mladost i siromaštvo u kome je odrastao. Mnoge manifestacije u Moskvi posvetio je najsiromašnijima.

Sa kojim domaćim političarem volite da sarađujete?

Sa Rasimom Ljajićem. Dugo ga poznajem. Verujem mu. Dobar je i kao čovek i kao političar. Skroman, porodičan, pametan. On je i moj prijatelj. Sa njim znam da proveravam sebe.

Nekadašnja „prva dama“ velike Jugoslavije Jovanka Broz je žena koja već decenijama dostojanstveno ćuti u kući na Dedinju, a mnogi smatraju da bi imala mnogo šta da kaže. Imali ste više susreta sa njom? 

Jovanka Broz već trideset godina živi bez krivice kriva, izopštena iz društva, u samoći, dostojanstvena. Nikome se nije žalila, bez ijednog intervjua u domaćoj i svetskoj javnosti (donedavno), a mnogo šta ima da kaže i ispriča. Svedok je vremena u kome je država bila poštovana na svim stranama sveta, a njen suprug bio i ostao jedini državnik na čiju sahranu je došao ceo svet, svi su bili, niko nije izostao – i predsednici i kraljevi, carevi, premijeri... Bez namere da politički kvalifikujem to vreme, jer to je druga tema, fascinirala me je lepota – i unutrašnja i spoljašnja – te žene, sada već u godinama. Njena gordost, gospodstvenost, stil koji nesumnjivo ima. Žao mi je što se za ovih trideset godina nismo poneli kao odgovorna država, da joj omogućimo pristojnu starost, jer od imovine posle Titove smrti nije ostalo ništa. Jovanka Broz takođe nema ništa, ni stan, ni kuću, niti je uspela da ostvari osnovna građanska prava. Volim i što je iz Like, moji su odatle.

Da li je za ženu politika opterećenje ili znači dragoceno iskustvo?

Politika je za žene i za muškarce koji su u njoj i opterećenje i iskustvo. To je uloženo vreme i odricanje i potreba i ideja i ideal i zadovoljstvo, nekad i strast. Dugo sam bila u politici uz Vesnu Pešić i nikada nisam videla da je zbog toga što je žena ona u bilo kom smislu bila hendikepirana ili da joj je to dalo primat, apriori. Uz nju sam videla tu veliku hrabrost, energiju, veru u ideju koja je postojala i žrtvu koju je takav život zahtevao. To je imao i Zoran Đinđić – nažalost, nije uspeo da se sačuva, ni za svoju porodicu, a ni za nas. U politiku nas niko ne tera, u nju ulazimo sami. Nadam se da interes nije taj što ljude vodi u politiku, mene nije.

Aktivni ste u mnogim ženskim grupama i forumima. Šta znači biti uspešna žena u našoj, balkanskoj sredini? Koje karakteristike ona mora da poseduje?

Uspešna žena mora da ima isto što i muškarac, nema razlike. Uspeh se ne poklanja, uspeh stičeš ako imaš rezultat. Moraš negde stići, nešto zaraditi, nešto zaslužiti, osvojiti, naučiti, pobediti, nekad odustati, zameniti cilj, moraš sanjati. Nije dovoljno biti uspešan samo na jednom planu. Kakav novac u biznisu može da nadomesti neuspeh u porodici i sunovrat porodice? Žena ima još jedan dodatak – ipak je ona ta koja organizuje da kuća funkcioniše, da bude skuvan ručak i ispeglane košulje, tako da žena u postizanju uspeha mora da savlada još neke dodatne teme. Često se iznerviram kada nas žene na skupovima i u radu raznih foruma posebno najavljuju kao – a, evo sad jedna koja će konačno ulepšati ovaj „ružni“ skup muškaraca ... Ili kada nas stavljaju u razne kvote, kada smo procenti, promili, pa nas prebrojavaju koliko nas ima u skupštini, na raznim upravljačkim mestima. Ja često na ove stvari oštro reagujem.

Kako javni posao koji obavljate utiče na Vašu privatnost?

Uspešan se može biti i anoniman, može se biti i na poslu koji ne iziskuje visoko obrazovanje, ukoliko radiš svoj posao odgovorno. Sa druge strane, biti uspešna „vidljiva“ žena svakako da utiče na njenu privatnost. Ta „vidljivost“, zapravo, podrazumeva da imaš jako malo privatnosti, a to onda obavezuje i mene lično, ali i moju porodicu. Iako imam rezultate u poslu koji radim, a neki me smatraju uspešnom ženom, ja idem na pijacu, izlazim normalno, sama vozim auto i nerviram se u velikim saobraćajnim gužvama. Posao koji radim podrazumeva i često prisustvo na javnim mestima, pa se privatno meša sa javnim. Ipak mislim da sam umela i uspela da napravim pravu ravnotežu između toga.

Već jedanaest godina ste „zaštitni znak” kolektivnog venčanja ispred Starog dvora. Na toj manifestaciji se do sada venčalo oko hiljadu bračnih parova iz cele Srbije, a bilo je i onih iz inostranstva. Podržavate li bračnu zajednicu?

Naravno da verujem u brak. Ja sam 32 godine u braku, moji roditelji su prošle godine proslavili 60 godina braka. Nikada nisam čula od njih da su jedan drugog uvredili, ponizili, opsovali. U primarnoj porodici sam naučila da su brak i porodica ambijent u kome je najlepše živeti. Tu uvek imaš svog druga, ljubav, oazu, imaš svoj azil. Možeš sa nekim i da ćutiš i da pričaš. Sve drugo je – drugo. Ništa u životu pa ni brak, ni moj ni drugi, nema samo sreću i zadovoljstvo, nego prolazi i kroz krize i teška iskušenja. Ali ono zbog čega sam se udala, a to je ljubav, negde uvek ostaje. Ona sad, posle toliko godina, ima drugu dimenziju, čak možda i drugi naziv, ali to je moje zauvek. Tako da mi nije teško, naprotiv, da promovišem brak i „Svadbu za maštanje“ i kolektivno venčanje kao nešto u šta verujem i sugerišem drugima. Za ovih jedanaest godina sam upoznala mnoge srećne ljude koji su se na kolektivno venčanje, koje organizuje Skupština grada, odlučili iz različitih razloga: neki zato što su ekstravagantni, drugi hoće nešto neobično, treći vole u društvu, četvrti nikada ne mogu sebi da nabave belu venčanicu jer nemaju od čega, peti nikada nisu bili u prestonici, jer nemaju novca da plate ni autobusku kartu do Beograda, a vole Beograd.

Kako reagujete na kritike?

Priznajem, iskreno, vrlo me pogađaju, nekada se naljutim, ali redovno se ipak preispitujem, tako da bez obzira na ono „nije šta mi kaže, nego ko mi kaže“ kritika je način da se proveravam i poboljšavam.

Šta Vas čini srećnom?

Naravno da je to pitanje sreće i filozofsko pitanje, nije trajno stanje, često je tren. Iako navijam za Partizan i volim crno-belu boju i kao sportsku i stilsku kombinaciju, ništa nije apsolutno ni u životu ni u porodici, ni u poslu, ni sa prijateljima. Mnoge stvari me usrećuju ali i rastužuju, moja sreća je, ali nekad i tuga i briga, naravno moja porodica, deca, profesionalni uspeh, pročitana knjiga, sreća u druženju sa prijateljima, sreća da smo zdravi. Gledala sam pre neko veče divnu predstavu „Frida Kalo“ u Madlenijanumu i bila neizmerno srećna zbog odlične predstave, glume i svega što sam tamo doživela, a trajalo je samo sat vremena. Ali, sreću treba i praviti i prizivati, i uživati u njoj i prepoznati je.

Postoji li nešto što biste menjali kod sebe, a šta kod drugih?

Odavno znam da druge ne mogu da menjam, ali mogu da ih zamenim. Sebe mogu da menjam, mislim da sam to i činila svih ovih godina. Prilagođavala sam se, ali od svoje suštine i suštinskih principa nisam nikada odustajala. Kada pogrešim umem da se izvinim, da se pokajem. Kad pogledam unazad, ne bih menjala suštinu svog života, možda neke detalje. Iz problema sam izlazila jača. Vidim lepu sliku iza sebe, ali i lepu sliku ispred. Uvek imam san.