Univerzalno, razdragano i duhovito

Šta je to toliko privlačno u studentskom dokumentarcu „Živan Pujić Džimi” Ognjena Glavonića te su mu od marta do danas dva različita međunarodna žirija dodelila nagrade za najbolji film?

Podsećanja radi, jedna je osvojena na beogradskom „Kratkom metru” za najbolji domaći dokumentarni film. Druga, za najbolji film (u konkurenciji od 34 filma iz 17 zemalja) na upravo završenom festivalu Sinema Siti, u takmičarskom programu „Do 10.000 dolara”.

Odgovor na pitanje postavljeno u uvodu, u najkraćem bi se dalo svesti i na sledeće – Ognjenu Glavoniću je pošlo za rukom da stvori beskompromisni film, opterećen jedino životom i idejama a ne unapred zadatim ciljem da se postigne uspeh, osvoje simpatije i dostigne status. Čisto i iskreno, bez kalkulacija.

Glavonić (Pančevo, 1985) student filmske i televizijske režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu koji je i producent ovog njegovog filma, opredelio se da filmski naslika portret neuobičajenog junaka – pančevačke urbane legende, autsajdera i luzera Živana Pujića zvanog Džimi, što se nalazi na „vrhuncu svoje kreativne snage, ali ga svet ne ostavlja na miru”.

Džimi je od onih likova što pršte od neprecizno usmerene energije, ideja i ideala. On je pesnik još od osnovne škole, zaljubljenik u pank muziku, „Seks pistolse” i domaći južnjački bend „Cepeni ćunci” (pocepane lule od šporeta na drva), lider grupe „Živan i žileti”, gostujući muzički voditelj na Radio Pančevu i osnivač i menadžer andergraund muzičkog festivala „Tomaševcu u pohode” – ili vam TUP. Reklo bi se – momak sa zavidnom karijerom, da nema onih hiljadu „ali” koje Ognjen Glavonić, dobro tempirano i postepeno, o svom junaku otkriva. Prilazeći mu malom kamerom drugarski intimno (Glavonić nije samo scenarista i reditelj, već i snimatelj) dinamično i, onako u hodu, autor otkriva i sve ovozemaljske muke svog filmskog junaka. On živi na relaciji – selo Tomaševac, gde u majčinskoj kući ima kupatilo – centar grada Pančevo, u kojem koristi poljski toalet i nema priključak za telefon i internet – Beograd, u kojem još od 1999. godine studira Poslovnu školu. Od svega što radi, nema gotovo nikakve novčane vajde. Na radiju volontira, na organizaciji pank muzičkog festivala ima svake godine gubitke, bend čiji je lider još uvek nije „video kinte”, a svoje pesme piše na klasičan način – rukom na stranicama sveski...

Ognjen Glavonić ide čak i korak dalje pa svom protagonisti, šarmantno i funkcionalno, suprotstavlja antagonistu – Džonijevu majku, jednostavnu i životom veoma iscrpljenu ženu. Ona je ta koja racionalizuje sav Džonijev entuzijazam i spušta ga na zemlju. „Lepo je što ima bend, ali je bolje da ima školu”, ili „piši pesme, ali nemoj da pevaš, neka tvoje recitacije peva neko sa lepim glasom”, jednostavne su i iskrene majčinske reči, praktična životna filozofija.

Jednostavno, Glavonićev 21-minutni film, čini se autorski intuitivno, izdigao se iznad klasičnog dokumentarističkog filmskog portreta, što mu je samo dodalo na vrednosti. Uz to, ovo je i film dopadljivog pank-ritma (ima tu doprinosa montažera Nikole Uspenskog) sa pričom koja je univerzalno čitljiva, razdragana i duhovita.