Avangardni folklor

Specijalno za Politiku iz Madrida

Umetnik koji je označio početak moderne muzike kako u Španiji, tako i na evropskom tlu, znalački je umeo da unese živopisan kolorit i flamenko zvuk pre svega u klavirske kompozicije. Zbog toga ga često porede sa Federikom Garsijom Lorkom, koji je takođe tradicionalne stihove, kople i andalusku usmenu tradiciju vešto uobličio u savremeni poetski izraz. Zahvaljujući svojim kompozicijama za klavir postao je zaštitni znak Španije, a „Iberija”, simbol preobličenog nacionalizma i avangardnog folklora koja je Španiju stavila na svetsku muzičku mapu.

U Španiji, 2009. godina je proglašena godinom Isaka Albeniza, tako da se prigodne aktivnosti održavaju u znak obeležavanja jednog veka od smrti ovog velikog kompozitora dvadesetog veka. Katalonci odaju počast svom sunarodniku velikom izložbom u Muzeju muzike u Barseloni, koja broji lična dokumenta, prepiske i predmete, poput omiljenog mu klavira marke „rönisch”, koji su pripadali ovom kompozitoru, a koji odslikavaju život jednog večitog putnika i avanturiste. Fondacija „Isak Albeniz”, pak, ovim povodom je organizovala niz koncerata pod naslovom „Albeniz u kontekstu”.  

„Iako Malerov savremenik i dve godine stariji od Debisija, Albeniz se nadogradio na romantičarsku tradiciju koja je dominirala celim 19. vekom, poput impresionizma u Francuskoj, i utkao u svoje stvaralaštvo modernističku estetiku” – tvrdi cenjeni muzikolog i akademik Tomas Marko, dobitnik španske Nacionalne nagrade za kompoziciju, ujedno i rođak-unuk čuvenog kompozitora u komentaru Kulturnog dodatka španskog „Munda”. Iako u svojoj prvoj etapi prepoznatljivoj po „Španskoj sviti”, u kojoj neguje romantičarsko-nacionalni duh po ugledu na Sarastrove „Španske plesove”, Albeniz nadahnut velikim virtuozima na klaviru, koji su mu bili uzor, poput Šopena i Lista, izgrađuje svoj vlastiti stil, upravo u reprezentativnoj „Iberiji” (sa delovima „Navara” i „Vega”) transformiše nacionalne crte u radikalno modernističke, i time stvara preludij za pojavu Falje, Bartoka i Stravinskog.

Kako njegov muzički naslednik komentariše, često se isticalo prisustvo Debisija na Velikoj francuskoj izložbi u Parizu, 1889. godine, međutim, zanemaruje se činjenica da je i Albeniz ne samo prisustvovao, već i svirao u više navrata tokom trajanja iste. Upravo jedna ovakva izložba, moderna u svojoj postavci, koja je stavila u centar domete čovečanstva do tog trenutka ovekovečene u Ajfelovoj kuli, imala je odraza u samom univerzalističkom i istovremeno modernističkom pristupu Albeniza svojim delima, koji se reflektuju u harmoničnim i zvonkim klavirskim deonicama ovog kompozitora.

Osim kompozicija za klavir, Albeniz je komponovao i opere, među kojima istaknuto mesto zauzima kako „Pepita Himenes” tako i „Merlin”. Poslednja je komponovana u vagnerovskom duhu, što joj je često osporavano, pa otuda razlog za njena retka izvođenja. Kako poznati muzikolog Alberto Ruis Galardon naglašava, i Štrausove opere su vagnerijanskog karaktera, pa ipak su, u svojoj otadžbini, vrlo često na repertoaru. Stoga, španskim institucijama ostaje da se ugledaju na nemačku sredinu, kako bi svoja nacionalna kulturna blaga češće izvodili na domaćem terenu.

Albeniz je takođe kompozitor zarzueli, posebne španske operetske forme, jer odmalena je bio omađijan pozorištem, u kojem je dosta vremena provodio uz svoje prijatelje poput Andrea Bretona (jednog od pisaca manifesta nadrealizma). Među poznatim zarzuelama je „Sveti Antonije de la Florida” i „Prsten” – španska verzija britanske operete „Magični opal”. Albeniz je imao prilike da uživo sluša Lista u Briselu gde je jedno vreme pohađao muzički konzervatorijum; boravio je u Lajpcigu gde je studirao kod Karla Rejneka, kompozitora koji je sarađivao sa Šumanom i Mendelsonom. Veliki putnik i kosmopolita, Albeniz je obišao Prag, Beč, Budimpeštu i London, gde su njegovi nastupi uživo bili praćeni uz velike ovacije.

Na veliku žalost ljubitelja i poklonika Albenizove muzike, danas su sačuvani samo snimci njegovih izvođenja na pianoli (starom i primitivnom prethodniku klavira gde je umesto dirki mehanički princip sviranja), iako su dovoljni da se prepozna njegova virtuoznost i talenat za improvizaciju. Ovi snimci se čuvaju upravo u zvučnom arhivu Fondacije koja nosi ime ovog velikog umetnika.