Bio sam komunjara, pa pajtonovac

On je i pisac i scenarista, glumac, crtač i scenograf, nekadašnji studentski aktivista, tvorac nekih od nezaboravnih vizuelnih portreta viđenih u igranom filmu. Teri Gilijam (1940) buntovnik i ironik, kreativac bez granica koji je svojevremeno, 1964. godine, napustio SAD da bi „uživao i stvarao u Evropi”, ostaje zauvek zapamćen i kao jedini Amerikanac u čuvenoj britanskoj umetničkoj grupi zvanoj „Monti Pajton”. Pamtimo ga i po filmovima „Vreme bandita”, „Brazil”, „Avanture barona Minhauzena”, „Fišer king”, „Strah i paranoja u Las Vegasu”, „12 majmuna”, „Braća Grim”...

Na ovogodišnjem kanskom festivalu, van konkurencije, prikazan je njegov bajkoliki „Imaginarijum doktora Parnasusa”, o čitav jedan vek starom opsenaru (lik dr Parnasusa tumači Kristofer Plamer) što ima prelepu ćerku (Lili Kol) i magično ogledalo što maštu pretvara u stvarnost. Tokom snimanja filma, iznenada je preminuo Hit Ledžer, jedan od glavnih glumaca, te su njegov lik –zahvaljujući Gilijamovoj mašti, nadomestili svojim prisustvom Džoni Dep, Džud Lou i Kolin Farel. „Imaginarijum doktora Parnasusa”, još tokom kanskog festivala proglašen je za „ovogodišnji bioskopski hit sa velikim potencijalom”. Kako bilo, tek Teri Gilijam je dokazao da je još uvek jedan od poslednjih apostola neuhvatljive mašte s kojom uporno transformiše stvarnost, u nameri i da konačno promeni svet...

Pred gledaocima je priča u kojoj se dobro i zlo bore za ljudske duše, koju je Teri Gilijam sklopio u vizuelnu fantaziju?

Ovo i jeste proizvod moje vizuelne imaginacije, ali je „Doktor Parnasus” i moj „Amarkord” (Felini, prim. aut.) i moj „Fani i Aleksandar” (Bergman, prim. aut.). Konačno sam se vratio onom što najbolje znam – totalnoj fantaziji. Uđete li danas u bioskope, odmah vas sa platna bombarduju trejlerima iz „Transformersa”, „G. I. Joe” ili „Harija Potera”, a ne treba da budete mnogo pametni da bi zaključili da svi oni imaju iste eksplozije, isti miks zvuka, isti ritam. Dakle, sve su to isti filmovi i u njih se više ne može verovati. Holivud ovo radi na isti način već 20 godina, a ja ih pitam: „ Kada će se ovo završiti?”.

Vi, dakle, ponovo nudite ono – A sada nešto sasvim drugačije?

Bez sumnje! Osećam se kao da nisam ja načinio ovaj film, nego neke čudne sile. Film je sam po sebi dobio neki čudan, čak nemilosrdan zamah. Razvijao se sam po sebi, ali su mu izgleda bile potrebne i neke ljudske žrtve...

Mislite na iznenadnu smrt Hita Ledžera tokom snimanja ovog filma?

Mislim i na to. To je bio težak udarac. Ledžer je bio uz ovaj projekat od samog početka. Još dok smo snimali „Braću Grim” jednog dana me je iznenadio rekavši da je pročitao predložak scenarija za „Imaginarijum doktora Parnasusa” i dao mi do znanja da bi rado odigrao lik Tonija, mahera sumnjivog morala koji umalo da bude obešen. Mislim da ljudi još nisu svesni koliko je on bio briljantan. Bio je bezgraničan. Bio je u stanju da se iskreno „baci” na sve sa čim se drugi nisu mogli nositi. Kada su me obavestili da je nađen mrtav, pomislio sam da je to još jedan od onih glupih štoseva PR-menadžera pred prikazivanje „Betmen: Mračni vitez” u kojem je on igrao Džokera, kao „džokera smrti”. I sada mi se čini da je njegova smrt nemoguća. Neka „kletva” je pratila snimanje ovog filma, jer je samo dva meseca posle Ledžera preminuo i producent Viljem Vins. Kako u smrti uvek postoji ono zastrašujuće trojstvo, pomislio sam da sam ja sledeći. Nekim čudom sam ostao tu da ispričam priču do kraja.

Jeste li pomišljali da zbog svega što se desilo prekinete snimanje?

Ne samo što sam pomislio, već sam to i uradio. Znao sam da nećemo imati novca kako bi film završili upotrebljavajući specijalne efekte koji bi nadomestili Ledžerovo odsustvo. Onda su usledili pozivi Ledžerovih prijatelja i pritisci producenata da se film završi i da bude poput spomenika njegovim glavnim žrtvama. Smislio sam efekat magičnog ogledala, a Džoni Dep, Džud Lou i Kolin Farel pritekli su u pomoć da završe ono što je Ledžer započeo.

U ovoj bajci o ljudskim dušama?

Kada me pitaju o čemu je ovaj film ja svima spremno odgovaram: „Ovo je film o tome kako će ljudi iz marketinga morati veoma teško i naporno da rade!”. Šalu na stranu, smatram da su ljudi veoma pametni ukoliko im skrenete pažnju na pravi način. Ovaj svet je pun čarolija za one koji imaju oči da vide. Ništa neće tako bogato nagraditi takve oči kao ovaj moj film.

Ironija i samoironija su očigledno još uvek Vaše omiljene forme?

Svakako! Mišljenja sam da je ironija najzdraviji vid pogleda na svet i svakako najuzvišeniji vid humora. Ironijom se može neverovatno mnogo postići jer se ideje mogu najbolje transponovati. Ironičan pogled na dešavanja sprečava ljude od eventualnih frustracija zbog neispravnih stvari kojima ovaj ludi svet zaista obiluje. Svet je najsmešnija stvar koju je iko ikada izmislio. Jedini bog u koga verujem je Bog Ironije.

U šta, osim ironije, još verujete?

Osim ironije, jedina stvar u koju snažno verujem jeste kreativnost.

Priznajem, tu ste stvarno nenadmašni, ali koliko je to na ceni?

Znam šta ste hteli da sugerišete. Tačno je, nisam primarno okrenut zaradi. Verujem u to da je snimanje filma umetnički proces. Naravno da u stvarnosti to tako nije. U stvarnosti, prva stvar kojoj se pristupa još pre potpisivanja ugovora za snimanje nekog filma, jeste određivanje ciljne grupe gledalaca i dizajniranje proizvoda zarad komercijalnog uspeha. Jedno filmsko delo se izjednačava sa proizvodom i to onim najobičnijim. To mi je strašno mrsko i očigledno je da sam van trenda. Ja verujem u stvaranje radi stvaranja.

U svakom Vašem filmu ima i pomalo nostalgije?

Pa, svaki film je prožet nostalgijom jer je satkan od delića mog života. Lično sam fasciniran prošlošću, ciklusom života i neumitnošću umiranja. Još od svoje dvanaeste godine razmišljam o svojoj sahrani i epitafu: „Ovde leži onaj koji se smejao na sve”.

Umesto za odlazak u Vijetnamski rat, svojevremeno ste se odlučili za kreiranje smeha u Evropi, Londonu?

Ja sam časno otpušten iz vojske SAD, ali sam izdejstvovao otpuštanje na krajnje nečastan način. Duga je to priča. U Evropu nisam pobegao zbog vijetnamskog rata, već sam želeo da pobegnem od Amerike. Bio je to period naglih promena, studentskih protesta, antiratnih demonstracija. Mi smo iskreno verovali u promene za bolji svet, bili smo protiv rata. A onda su počele prve policijske racije. Mi smo bili „komunistički agitatori i propalice koji narušavaju javni red i mir i svojim nerazumnim ponašanjem ugrožavaju najvrednije tekovine SAD”. Tako je tada o nama pisao „Los Anđeles tajms”, a policija nas okupirala kolima, konjima, helikopterima. Tada sam odlučio da odem. Razočaran licemerjem, znajući da je dah slobode samo privid. Da sam ostao, postao bih stoprocentni politički aktivista.

A onda se dogodio fatalni susret sa „montipajtonovcima” i jedna nenadmašna istorija?

Ne odmah. Posle mog uzbudljivog autostoperskog perioda i provoda po Evropi, nakratko sam se vratio u SAD. Bavio sam se svim i svačim, političkim crtanim filmovima, izmišljanjem slogana. Onda sam uvideo da mi Evropa veoma nedostaje, spakovao sam kofere, vratio se u London i sreo one manijake. Stvarno su bili sjajni! Mi smo bili sjajni. I znate šta – učinili smo nešto i časno otišli u istoriju.