Narušavanje nepristrastnosti

Kakvi su uzroci i oblici korupcije u strankama? Ko tu koga, zašto i kako korumpira? Nekoliko činilaca igra važnu ulogu.

Broj stranaka znatno je veći od suštinske divergencije njihovih programa. Čak i površna smisaona redukcija pokazala bi da su u osnovi većine isti ili veoma slični politički ciljevi i da razlike, ako i postoje, pre spadaju u domen internih debata o metodi nego što su dovoljne za legitimaciju zasebnog i autohtonog pokreta. Nameće se zaključak da pojedine stranke postoje zbog sopstvenih lidera i nomenklatura, i zbog njihovog situiranja u složenoj strukturi vlasti.

Ova činjenica već govori da se u stranku ne ulazi samo iz uverenja i zalaganja za kakvo zajedničko dobro, već često, i sve češće, zbog puke lične probitačnosti. Naravno, takvi motivi nisu samonikli. Podgreva ih saznanje da daju rezultate. Lični interes proizlazi iz nastojanja da se nadoknadi kakav hendikep, počev od školske spreme, nedostatka posla ili veza, ili nerealnih ambicija, pa sve do zaklanjanja od krivičnog progona. Otuda se, neretko, neke od stranaka shvataju kao srednjovekovna utočišta u koja su se ljudi sklanjali od progona i varvarskih kazni, ali koja, za razliku od Igoove ocene da su to nekada bila ostrva iznad nivoa ljudske pravde, danas postaju azili da se od pravde utekne.

U korenima svake korupcije je narušavanje nepristrastnosti. Kada se prosperitet pojedinca zasniva na privilegijama, narušavanje nepristrastnosti postaće način rada onih koji su zahvaljujući privilegijama prosperirali.

Od trenutka dolaska na vlast stiče se prilika da se odsustvo nepristrasnosti primeni prema drugima. U red za naplatu tada će stati donatori, medijski i partijski agitatori, udvorice i prebezi, nosioci nadzemne i podzemne moći, i ostali koji, po prirodi stvari, hvataju priključak. Lanac ustupaka može dovesti do raznovrsnih manifestacija tzv. aktivističke države i njenog, manje ili više, prikrivenog intervencionizma u veoma osetljivim oblastima javnog života, kakve su, na primer, investicije, stvaranje monopola ili pretvorbe građevinskog zemljišta.

Stoga se ne treba čuditi što se olako zaboravljaju stari gresi i u isto vreme pažljivo čuvaju oprobani mehanizmi kontrole, pa, u nekom izokrenutom redu stvari, ono što je sekundarno potire ono što je primarno. Tako koalicija biva važnija od lustracije, privatizacija od denacionalizacije, a nedodirljivost tajnih policijskih dosjea od prava na dostupnost informacija.

Realni ili potencijalni koalicioni sporazumi izgrađuju svojevrsni stranački imunitet proistekao iz posebne vrste solidarnosti koja vodi uzajamnom tolerisanju protivzakonitosti, imunitet u ime koga se radije žrtvuju principi i institucije nego partijski uglednici.

Kako ovakvu korupciju u strankama suzbiti ili bar svesti na podnošljivu meru?

Za početak tako što bi se stranke lišile usluga kompromitovanih karijerista, sumnjivih izvora prihoda i finansijske zavisnosti. Potom, tako što bi se uprava oslobodila partijskog patronata, a partije odrekle uticaja na nezavisna tela, posebno na tužilaštvo i sud. Najzad, tako što bi se izgradio sistem odgovornosti u kome će svako ogrešenje, ne samo o zakon i nepristrastnost već i o puku čestitost, za posledicu imati ostavku, opoziv ili razrešenje.

Iluzija? U našim okolnostima, verovatno. Izgradnja političke kulture nije ni lak ni kratkotrajan posao. Ali neophodno je početi.

Član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije