Partijska država treba da postane pravna

Korupcija je globalni fenomen jer je zahvatila čitav svet. Srbiju je, valjda zato što je pod teretom tranzicije, ščepala ekstremno, i po učestalosti i po raznovrsnosti.

Statistika socijalne patologije već je konstatovala upravnu, inspekcijsku, poresku, carinsku, uvozno-izvoznu, bankarsku, pravosudnu, stečajnu, građevinsku, trgovinsku, medicinsku, drumsku, obrazovnu, stambenu i razne druge korupcije.

Nedavno je predsednik republike upozorio na još jedan njen oblik, na partijsku korupciju. Priznao je da ona postoji u njegovoj partiji, ali je tražio da mu verujemo da postoji i u svim drugim partijama. Verujemo mu, jer već dugo znamo da je ima. Brine nas samo što je partijsku korupciju „prijavio” sa ozbiljnim zakašnjenjem više kao olakšavajuću okolnost za priznatu činjenicu nego kao osudu stanja.

U vreme Miloševića Srbija je bila izrazito korumpirana država. Posle lokalnih izbora 1996. mnoge opštine su dobile demokratsku vlast, ali, nažalost, nisu odolele virusu korupcije, koji je baš u njima izazvao pojavu donacija u korist partija na vlasti. A one su, zapravo, bile „cena” za zadovoljavanje raznih potreba građana i drugih pravnih subjekata, pre svega u domenu građenja.

Partijskoj korupciji „doprineo” je i rani stranački parlamentarni pluralizam. Još se sećamo prizora koruptivne trgovine poslaničkim mandatima, koji je u Skupštini SRJ snimljen skrivenom kamerom. Takve trgovine potom bilo je i u Skupštini Srbije, ali bez kamere.

Pošto je ovladala početnim oblicima, partijska korupcija je zakoračila u interesnu sferu tajkuna, finansijskih moćnika zemlje, koji su svoje profitne interese zadovoljavali tajnim finansiranjem parlamentarnih stranaka, dogovarajući uzvratne benefite u poslovanju.

U svim ovim i sličnim prilikama bilo je, naravno, prostora i za ostvarivanje lične koristi partijskih funkcionera. Neki od njih su identifikovani, ali samo kao vrh ledenog brega čija je masivna supstanca još uvek nevidljiva. A ona je najopasnija. Zašto?

Zato što partija na vlasti, preko svojih članova u vladi i Narodnoj skupštini može uticati na donošenje, promenu ili prestanak propisa, a preko svojih članova u upravama javnih preduzeća i službi – na funkcionisanje javnog sektora. Ako je taj uticaj produkt korupcije, u državi nastaje stanje koje odgovara „korumptorima”, pa oni ovladavaju državnim i javnim poslovima iako su u senci. To ovu korupciju čini i podmuklom.

Zbog tog svojstva tako dugo je i odolevala prepoznavanju. Ali prepoznavanje nije dovoljno. Partijska korupcija je srasla s državom, pa su za njeno suzbijanje potrebne radikalne mere. Najurgentnije su: 1) utvrđivanje identiteta „korumptora” i korumpiranih; 2) razobličavanje tajnih prihoda i rashoda stranaka; 3) otkrivanje pravaca kretanja novca ostvarenog „naduvanim” zaradama i drugim primanjima u javnim preduzećima i službama; 4) uvođenje imovinskih karata za partijske funkcionere; 5) ustanovljenje sistema i mehanizma nezavisne kontrole partijskih prihoda i rashoda.

Kad ovo bude učinjeno, političke partije valja privesti vladavini prava. Vladavina prava i korupcija su u odnosu obrnute proporcionalnosti: gde je više korupcije – manje je vladavine prava. Korupcija je opstrukcija vladavini prava. Tako će biti dok partijska država ne postane pravna. A to od Srbije očekuje i njen Ustav.

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union