Hrvatska: Prijateljstvo u rukavicama

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb, decembra – Ne moramo da se volimo, ali možemo da se uvažavamo i budemo dobri susedi. Ova poslednjih godina često upotrebljavana krilatica na našim prostorima sasvim može da se primeni na aktuelne međudržavne odnose između Hrvatske i Srbije. Već duže vreme oni su na uzlaznoj liniji, bez ozbiljnijih oscilacija, potresa ili varnica, ali i bez posebnih uzleta koji bi izašli iz granica uobičajene uljuđenosti vaspitanih komšija. To, naravno, uopšte ne znači da je naprasno zaboravljeno sve ono što je te odnose opterećivalo onih nedavnih ratnih godina, o kojima i dalje svako ima "svoju istinu", ali uz obostrani napor to se ipak stavlja u drugi plan zarad sasvim opipljivih interesa koji se direktno tiču boljeg života građana u obe zemlje. Uostalom, i približavanje Evropskoj uniji svakom kandidatu direktno zavisi i od ostvarenih odnosa sa susedima, jer Evropa očito ne namerava da u svoje dvorište pripusti "virus" svađalaštva, a kamoli i nešto gore od toga. Da je to u Hrvatskoj svesna politička odluka ukazuje izjava aktuelnog hrvatskog premijera Ive Sanadera izrečena pre dve godine, uoči uzvratne posete srpskog premijera Vojislava Koštunice Zagrebu: "Istorijska je činjenica da je Hrvatska bila napadnuta, bila žrtva agresije i da se odbranila i oslobodila zemlju, pobedila u tom nametnutom ratu, ali je to sada iza nas, moramo se okrenuti budućnosti. Smatramo da je budućnost puno važnija od velikih rasprava o prošlosti."

Šta god ko mislio o ovome, u Hrvatskoj zaista veruju u izrečeno i zato te ocene o karakteru proteklog rata nisu izgovorene samo za unutrašnju upotrebu, već možda više da istaknu napor i spremnost koju Hrvatska ulaže za sveukupno poboljšanje odnosa u ovom regionu. A njegove stabilnosti nema bez u prvom redu stabilnih i dobrosusedskih odnosa Srbije i Hrvatske, što su najviši predstavnici obe zemlje s pravom isticali u više navrata tokom međusobnih susreta poslednjih nekoliko godina.

Ono što i danas karakteriše odnose Hrvatske i Srbije premijer Koštunica je tada ovako opisao novinarima: "S obe strane izražena je čvrsta volja da se problemi rešavaju, da se ne umnožavaju i da se ne uvećavaju." Obe strane tako se i ponašaju, barem na onom službenom nivou koji se "i broji". O tome govori i takođe tom prilikom izgovoren jasan stav službene Hrvatske o trenutno najbolnijem srpskom problemu, statusu Kosova i Metohije: "Naše stanovište je o tome apsolutno logično: da se problem Kosova ne može rešiti bez Beograda, i u tom smislu smatram da smo samo postupili načelno i da tako treba i dalje na tome ustrajati", rekao je tada Sanader, a u međuvremenu je taj "načelan stav" modifikovan u tom smislu da će u vezi sa eventualnim jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosmeta Hrvatska postupiti onako kako se s tim u vezi postavi Brisel, odnosno EU. Drugim rečima, neće "trčati pred rudu", što upravo ovih dana potvrđuju i najnovije analize domaćih političkih stručnjaka, koji prognoziraju da će posle sve izvesnijeg albanskog jednostranog proglašenja nezavisnosti Hrvatska "zajedno s Crnom Gorom i Albanijom pričekati da prođe prvi val u kojem će Kosovo priznati većina zemalja članica EU, SAD, Turska, Australija i arapske zemlje".

Najšira javnost Hrvatske, inače, otvoreno podržava aspiracije kosmetskih Albanaca i pri tom potpuno zanemaruju svoje frustracije koje su imali u vezi s Krajinom i pokušajem Srba da se odvoje od Hrvatske. Politika "dva aršina" i "dve istine" potpuno je zavladala ovim prostorima, pa onda nije neobično da o istoj stvari na primer predsednik RH drugačije govori nego njen premijer, kao što se to nedavno na međunarodnom skupu u Briselu Mesić sporečkao s Đelićem oko Kosmeta dajući potpuno za pravo albanskom separatizmu.

Dosadašnje postignuće sve boljih međudržavnih odnosa (o kojima govori i međusobno uklanjanje viznog režima) dolazi u veliko iskušenje s najavljenim epilogom kosmetskog pitanja. Takva atmosfera mogla bi da pogoduje i razbuktavanju nekih do sada prigušenih problema, među kojima je posebno osetljiv neujednačen odnos prema slobodnom protoku robe i kapitala.

Na popisu tih trenutno skrajnutih problema je i konačna granica na Dunavu (Hrvatska ne prihvata trenutno rešenje da ona ide sredinom plovnog puta reke, već traži pozamašne enklave na vojvođanskoj strani), kao i tužba protiv Srbije za navodni genocid u Hrvatskoj, za koju je već svima jasno da nema nikakvih izgleda, ali je ipak ne povlači. Valjda za svaki slučaj, ali pre će biti zbog unutrašnjih razloga.