„Skini" i (ne) plati

Nedavna izjava pevača i frontmena američkog sastava „Fleet Foxes” Robina Peknolda da se zahvaljujući ilegalnom daunloudu danas pravi bolja muzika izazvala je pravu „lavinu” reakcija u svetu šou-biznisa. Takođe, ponovo je otvorila polemiku o tome da li ima svrhe boriti se protiv sve prisutnijeg nezakonitog „skidanja” muzike. Ova izjava došla je upravo u trenutku kada se navršava deset godina od lansiranja čuvenog servisa za razmenu fajlova putem Interneta, „Napster”. Za samo dve godine postojanja ovaj servis radikalno je promenio način dolaska do novih muzičkih izdanja.

– Muzika je znatno bogatija kao umetnička forma nego što je to bila pre pojavljivanja „Napstera”, rekao je Peknold u nedavnom intervjuu za britanski Bi-Bi-Si. Ovaj muzičar je otkrio i da je muzika njegovog sastava, između ostalog, nastala i pod velikim uticajem takozvanog fajl-šeringa. Priznao je da i sam albume često skida sa Interneta, bez ikakve naknade, kao i to da mu ne smeta što drugi korisnici „onlajn” razmenjuju muziku grupe „Fleet Foxes”. Otvoreno aludirajući na neskromnost velikih zvezda muzičke scene, Robin je dodao:

– Koliko je uopšte nekome potrebno novca? Odvratno se osećam kada čujem koliko se ljudi žale oko toga.

Pojam ilegalnog skidanja i razmene muzike u poslednjih nekoliko godina postao je globalni fenomen. Ipak, greše svi oni koji misle da je ovaj fenomen stvar novijeg datuma. Osim audio-kaseta, koje su omogućavale veoma jednostavan (i široko dostupan) način presnimavanja pesama, tu je i čuveni flopi-disk. Ovaj izum iz 1971. godine bio je prvi „piši-briši” medij, koji je omogućavao da se (bar u teoriji) na njega audio i drugi digitalni materijal snima i po nekoliko hiljada puta. Sve do sredine osamdesetih godina prošlog veka, flopi je uglavnom predstavljao retkost i nepoznanicu za svakodnevnog korisnika. Lansiranjem verzije flopi-diska od tri i po inča i popularizacijom personalnih računara počela je i da se razvija ideja o masovnijoj razmeni muzike preko ovih medija. Pojavom CD-a (i kasnije DVD-ja) kao univerzalnog i prijemčivog standarda za razmenu svih vrsti digitalnog zapisa, i razvitkom njegove kućne primene do 1994. godine, broj primera ilegalnog kopiranja muzike počeo je vrtoglavo da raste.

Konkretnije ideje o besplatnoj razmeni muzike preko Interneta u tom periodu izgledale su teško ostvarive iz jednog prostog razloga. Brzina i stabilnost Interneta je tokom osamdesetih, pa i devedesetih godina prošlog veka bila relativno mala, čak i u razvijenijim zemljama, poput SAD ili Japana. Ovo je otežavalo ili čak onemogućavalo da se muzički zapisi od po nekoliko stotina megabajta putem globalne mreže razmenjuju između dva ili više udaljenih računara.

Takođe cena, u to vreme novih tehnologija, bila je još jedna od kočnica. Primera radi, najobičniji kompjuterski CD pisač je tokom devedesetih godina koštao nekoliko stotina američkih dolara.

Sve se promenilo nastankom kompresovanih muzičkih formata (od kojih je svakako najpoznatiji MP-3), koji su omogućavali da se glomazni audio-zapisi svedu i na manje od jedne desetine svoje originalne veličine. A onda se, paralelno sa povećanjem brzine Interneta, pojavio i „Napster”. Ovaj servis za nesmetanu razmenu fajlova preko Interneta je za nešto više od dve godine postojanja (jun 1999 – jul 2001) okupio preko 26 miliona korisnika. Prava armija korisnika u ovom periodu je, na dnevnom nivou, bez ikakve novčane naknade, razmenjivala i po nekoliko desetina miliona pesama.

Ovakva pojava, naravno, nije mogla da prođe nezapaženo. Zagovornici zaštite autorskih prava, ali i mnoge muzičke grupe i autori pesama krenuli su u medijski i pravni rat protiv ovog servisa.

Jedna od prvih reakcija stigla je od superzvezda metal scene, kalifornijske grupe „Metalika”. Posle saznanja da verzija njihove pesme „I Disappear”, inače jedne od naslovnih numera iz filma „Mission Impossible II”, „kruži” na netu znatno pre njenog zvaničnog datuma objavljivanja, „Metalika” je rešila da podigne tužbu protiv „Napstera”. Uskoro su na sličan način postupili i reper Dr. Dre, ali i Madona, za koju se samo nekoliko meseci ranije „šuškalo” da mi mogla da potpiše partnerski ugovor sa ovim servisom. Sve jači pritisci na „Napster”, zvanične tužbe od strane nadležnih organa, ali i strah kućnih korisnika da bi i oni (makar posredno) mogli snositi deo posledica nelegalne razmene muzike učinili su da posle brojnih trzavica ova „Meka” audio materijala prestane sa radom u julu 2001. godine.

Svojevrsno „nasleđe” ovog servisa se u sve većoj meri oseća i osam godina kasnije. Broj poznatijih protokola, programa i servisa nastao od 2001. do danas premašio je broj od nekoliko stotina.

U poslednjoj deceniji svetski zakoni u oblasti zaštite autorskih prava i prava na naknadu od skidanja i razmene muzičkih izdanja postaju sve precizniji i rigorozniji. Ipak, teško je poverovati da će u eri „eksplozije” Interneta i novih tehnologija ti zakoni dati konkretne, dugoročne i sveobuhvatne rezultate.

Adrijan Čolaković