Hronika najavljene borbenosti

Sve češće najave predsednika Tadića da će se obračunati sa korupcijom u svojoj stranci, ali i u ostalim partijama, podsećaju na jednu scenu iz filma „U raljama života”, kojom je Bata Živojinović oduševio publiku širom Jugoslavije. Izvesno je, ipak, da su urednici medija i politički analitičari Tadićeve pretnje shvatili mnogo ozbiljnije, pa je pokrenuta široka diskusija o korupciji, tom teškom bremenu za nas, ali i za veliki broj drugih tranzicionih zemalja. Za neke od tih zemalja korupcija predstavlja možda glavnu prepreku za pridruživanje EU, ali ovo pravilo ne važi za sve podjednako. Uostalom, nije li evropska vlada Žaka Santera morala 1999. godine, pod pritiskom parlamenta, da podnese kolektivnu ostavku zbog podmićivanja i pronevere? Može u Srbiji da zvuči neverovatno, ali u tom parlamentu nije prethodno najavljivana borba protiv korupcije. Kada je afera otkrivena, parlamentarci su jednostavno zatražili (i dobili) ostavke evropskih komesara (ministara). Možda je to bolji put u borbi protiv korupcije od upornog i doslednog najavljivanja?

Koliko je meni poznato, članovi tog sastava Evropske komisije nisu kasnije krivično gonjeni, što ne znači da je, na taj način, korupcija (i pronevera) postala sastavni deo evropske političke mode, mada ni u najrazvijenijim zemljama podmićivanje nikada nije izašlo iz mode. Osim toga, primetićemo da dobro plaćeni lobisti najlegalnije obavljaju svoj posao u vladama, parlamentima i kongresima, a nedovoljno obrazovanoj publici u nerazvijenim sredinama jedva da je moguće objasniti razliku između lobiranja i korumpiranja.

Nažalost, o korupciji najčešće pišu oni koji o njoj najmanje znaju. Upućeniji u te poslove, koji bi mogli javnost na najbolji način da obaveste o tehnici korumpiranja, ćute kao zaliveni. Javnost zato neće biti informisana o tome kako se u periodu hiperinflacije može dobiti kredit iz primarne emisije, ili kako kupiti šećeranu za trista evra, ili prodati železaru za samo sto miliona evra, ili obezbediti državna sredstva za privatne investicije, ili pod fantastičnim uslovima dobiti posao za asfaltiranje tri stotine najpoznatijih beogradskih ćorsokaka. Ako neko i pokuša da pozove majstore korupcije na javnu ispovest, oni će naći načina da ga zaustave (i odobrovolje) pa da nadalje svako gleda svoja posla. Otvaranje tema o korupciji lako može biti prekinuto, takođe, korupcionaškim metodima, osim, naravno, ako neko treći nije spreman da plati više da se tema ne zatvori. Kad god čitam u novinama (ili gledam na TV-u) o nekoj aferi, plašim se da nisam žrtva veštih spin doktora, koje su pošteno platili (čitaj: izdašno korumpirani) možda i neki strateški investitori iz inostranstva. A poznato je koliko su nam strane direktne investicije danas očajnički potrebne.

Nije tajna da je za korupciju najpovoljniji ambijent u zemljama sa slabim pravnim poretkom i glomaznim, a neuhodanim zakonodavstvom. Ambijent je još pogodniji ako broj zakona u tim zemljama raste geometrijskom progresijom. U takvim zemljama sudski procesi traju u beskraj, a ugovorna i svojinska prava zavise, u krajnjoj liniji, od političkih odluka stranačkih poglavica (ponekad čak neki Spira ili Ćira iz ministarstva, ili partijskog štaba, objasni sudijama da li treba uopšte da sude i kako bi bilo najbolje da glasi presuda). U takvom ambijentu državne intervencije u privredi su česte, tako da bez subvencija, povlastica ili pomoći države skoro nijedan privredni poduhvat ne može da bude uspešan, a svaki, pa i najbolje zamišljen i organizovan projekt, partijski aparatčici (čak i na lokalnom nivou) lako mogu da ometu i upropaste. U takvim zemljama, među preduzetnicima vlada oštra konkurencija u pridobijanju naklonosti lidera i stranačkih funkcionera, a kada se u toj utakmici pobedi, bez po muke će biti eliminisane sve ostale prepreke. Primetićete da danas u svetu nije mali broj ovakvih zemalja, a sami zaključite da li i Srbija pripada toj grupi.

Profesor univerziteta