Pravoslavlje više nije strano u Evropi

Početak devedesetih godina prošlog veka ostaće urezan u sećanju gotovo svima. Za episkopa srednjoevropskog Konstantina, koji je u to vreme stupio na tron eparhije na čijem je čelu i danas, bilo je to vreme kada je, usled velikih društvenih i istorijskih promena kod nas i u svetu, trebalo imati ne samo viziju šta treba činiti, nego i stečene navike menjati, ali i pružiti utehu prognanima da ne dožive nova razočaranja. Glavni problemi u eparhiji koja se prostire preko teritorija tri evropske države bili su i nedovoljan broj sveštenika, bogoslužbenog i svakog drugog prostora. Danas, 18 godina kasnije, u eparhiji srednjoevropskoj sagrađena su četiri nova hrama, 14 ih je kupljeno, a episkop Konstantin u intervjuu „Politici” objašnjava kako sa svojim sveštenstvom i vernicima ove godine svečano obeležava 40 godina organizovanog prisustva Srpske pravoslavne crkve u Nemačkoj.

Kako ćete obeležiti ovaj veliki jubilej?

Naša želja je bila da četrdesetogodišnjicu na nivou eparhije obeležimo prigodnim svečanostima u sve tri države koje čine eparhiju srednjoevropsku – Nemačkoj, Švajcarskoj i Austriji. Proslava je počela u Diseldorfu služenjem svete liturgije i osvećenjem fresaka u hramu Svetoga Save 10. maja i svečanim prijemom za predstavnike hrišćanskih crkava, ekumenskih struktura, predstavnika države i grada Diseldorfa i dobrotvora 11. maja. Ova godišnjica obeležena je u Švajcarskoj krajem maja smotrom horova u Cirihu i osvećenjem novosagrađenog hrama u Bernu, a 1. juna svečanim služenjem svete liturgije u Sent Galenu. Svečani prijem organizovali smo 2. juna u Austriji. Na skupovima u Švajcarskoj uzeo je učešća visokopreosvećeni mitropolit crnogorsko-primorski gospodin Amfilohije, a u Austriji vladika Antonije, episkop moravički i nastojatelj podvorja Srpske pravoslavne crkve u Moskvi.

Koji su najvažniji zadaci crkve u dijaspori?

Kao najvažniji zadatak smatramo očuvanje našeg identiteta u multinacionalnoj i multikulturalnoj sredini. Naš identitet je pravoslavna vera. Ako očuvamo svoju svetu veru pravoslavnu, očuvaćemo i svoj jezik i svest o pripadnosti svome narodu. Raduje me da pravoslavlje više nije strano u Evropi. Sve je prisutnija svest kod zapadnog čoveka da je pravoslavlje očuvalo izvorno hrišćanstvo, koje je posle deobe crkava na Zapadu bilo dugo zaboravljeno. Kako i koliko će zapadni čovek razumeti pravoslavlje umnogome zavisi od pripadnika Srpske pravoslavne crkve, koji u velikom broju na ovim prostorima žive. Smatramo da je naše svedočenje svetog pravoslavlja na Zapadu najvažniji zadatak naše Crkve u dijaspori.

Kako sarađujete sa drugim crkvama i verskim zajednicama?

Nailazili smo na razumevanje predstavnika hrišćanskih crkava u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Konkretno mislim na Katoličku crkvu u navedenim zemljama, Evangeličku crkvu u Nemačkoj i Starokatoličku i protestantsku crkvu u Švajcarskoj. Da nije bilo toga razumevanja, posebno kada je u pitanju ustupanje njihovih hramova i dvorana za naše potrebe, misija naše Crkve bi bila mnogo više otežana, a rezultati uspeha manji.

Kada Vam se vernici najčešće obraćaju za pomoć i utehu?

U pastirskom bogoslovlju važi slogan „Vrata lekara ne smeju biti zatvorena, a vrata sveštenika moraju uvek biti otvorena”. Naši vernici se uglavnom obraćaju svojim sveštenicima, kada im je potrebna pomoć i uteha. Kada su sveštenici po nekim pitanjima u nedoumici, onda se obraćaju meni, ponekad sa molbom da određenom verniku objasnim neka pitanja, koja su im nejasna, kao na primer zašto moj dobri prijatelj koji nije pravoslavne vere ne može biti kum mome detetu i slično.

Koliko ima sveštenika u Vašoj eparhiji i da li se njihove svakodnevne obaveze i zaduženja razlikuju po nečemu u odnosu na sveštenstvo u otadžbini?

Ukupan broj sveštenih lica, parohijskih sveštenika, đakona i onih koji su u penziji iznosi 84. Obaveze sveštenika u parohijama u dijaspori iziskuju mnogo požrtvovanja i skopčane su sa što češćim ličnim kontaktom sveštenika sa vernicima. Odsustvo neposrednog kontakta sveštenika sa vernicima, u dijaspori je nezamislivo. Sveštenici održavaju kontakt i pisanom rečju, preko „parohijskih pisama”, ali i telefonom, elektronskom poštom, preko Interneta. Raduje me da supruge sveštenika, kao i njihova deca daju veliki doprinos uspešnom vršenju svešteničkih obaveza.

Na čelu eparhije ste od 1991. godine, teškog doba za našu zemlju. Kako ste Vi i Vaši vernici preživljavali ratne devedesete godine?

U našem narodu postoji izreka „pomenulo se, ne ponovilo se”. Bila su to teška vremena. Teško nam je bilo objasniti šta se stvarno dešava u našoj otadžbini našim prijateljima, a još teže nam je bilo uveriti one sumnjičave da će pravda trijumfovati. Sa distance, čini mi se da su „sumnjičavi” bili umnogome u pravu.

Kakva je Vaša saradnja s našom državom i državama na čijoj se teritoriji nalazi Vaša eparhija?

Čini mi se da razumevanje naše matice Srbije za Srbe u dijaspori ide uzlaznom linijom. Države na čijoj se teritoriji nalazi eparhija srednjoevropska insistiraju na zakonu. Ono što je na zakonu zasnovano, to možemo da ostvarimo i stičemo utisak da nema diskriminacije. U Švajcarskoj, na primer, naša Crkva ni po kom osnovu nije ograničena da vrši svoju misiju. Osnivanje crkvenih opština i dovođenje sveštenika, koji ispunjavaju standarde ove zemlje, određene za javna lica, ne dovodi se u pitanje. Nesporazumi nastaju kada dolaze sumnjičenja iz naših redova, da je naša Crkva protiv integracije, koja se lažno prikazuje, da se od nas traži da se odreknemo svoga identiteta i slično, što zbunjuje naše vernike.