Službeno lice

Pred kraj školske godine u školama u Srbiji atmosfera postaje gotovo nepodnošljiva: profesori jedva istrpe uvrede učenika i nenajavljene dolaske roditelja u školu, a slučajevi fizičkog obračunavanja što roditelja što đaka s nastavnicima postanu poznati u javnosti tek kada ih neko „okači” na Internet. Najnoviji snimak načinjen mobilnim telefonom na Jutjubu, na kojem učenik prvog razreda srednje škole u Sremskoj Mitrovici zbog loše ocene iz hemije napada profesorku, ponovo je na svetlo dana izneo zahtev da prosvetari dobiju status službenog lica, ali i pitanja zašto se o ovom problemu ćuti i ko je tu zakazao – porodica, škola ili država…

Zahtev za status službenog lica postao je aktuelan prošle godine kada je učenik osmog razreda u novosadskoj Osnovnoj školi „Vasa Stajić” usred časa nasrnuo na nastavnicu likovnog vaspitanja i, prema nekim pričama, zapretio joj bacanjem Molotovljevog koktela. Takođe prošle godine jedna učenica udarilaje profesorku mobilnim telefonom. Na Internetu svojevremeno je kružio video-zapis na kojem je zabeleženo kako usred časa učenik vadi nož iza leđa profesorke.

Prošlogodišnja anketa Foruma osnovnih škola pokazala je da je 70 odsto nastavnika trpelo uvrede ili nasilje đaka i njihovih roditelja.

Bolje obezbeđenje u školama, zajedno sa detektorima za metal, mnogi su opet dočekali na nož. Kamere u svakom hodniku, masovno uvedene pre nekoliko godina, takođe ne daju pravi efekat. Disciplinske kazne još manje: jedinica iz vladanja ili prebacivanje u drugu školu retko od nasilnika „stvori” dobro dete.

A šta je sa statusom službenog lica? Ono što se zaboravlja, na šta je svojevremeno podsetio profesor Fakulteta bezbednosti Milan Mijakovski – jeste da taj status imaju pripadnici policije i sličnih službi, koji su u neposrednom kontaktu s prekršiocima zakona. Za razliku od njih, prosvetni, zdravstveni radnici i drugi jesu povremeno meta napada siledžija, ali rade, pre svega, sa „normalnim” građanima. Osim toga, taj status ne podrazumeva samo da neko bude zaštićen od napada nego i da ima ovlašćenja za primenu sile.

Sličan zahtev već smo čuli i od zdravstvenih radnika, taksista, radnika gradske čistoće i parking-servisa, vozača i kontrolora u gradskim autobusima i sve te priče deluju uverljivo i ljudski… Pa ipak, ne može cela Srbija da ima status službenog lica. Možda je zato jedno od rešenja da svaki napad na prosvetnog (ili zdravstvenog) radnika bude okvalifikovan kao krivično delo, odnosno da nastavnici dobiju konkretniju zaštitu u krivičnom zakonu.

U iščekivanju reakcije države, koja po ko zna koji put demonstrira svoju nemoć, možda je najbolje da svako krene od sebe: roditelji da pogledaju snimke svoje dece na Jutjubu, a nastavnici da nauče kako da reaguju na besnog đaka. Ipak, oni su odrasli.