Obama neće ulogu „žrtvenog jarca"

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, 22. juna – „E, što nije takav i u suočavanju s većim nevaljalcima”, zavapili su ovdašnji zagovornici „odlučnog nastupa” u spoljnoj politici, kad je Barak Obama ubio muvu koja je ometala njegov televizijski intervju. Poručili su mu da bi sličnu energičnost trebalo da ispolji i prema udaljenijim i „opasnijim krupnijim zverkama”, a ne da se prema njima postavlja kao lider koji „ne bi ni mrava zgazio”.

U ovakvoj postavci „političke faune”, šef Bele kuće tvrdi da nastoji da Amerika ne postane – „žrtveni jarac”. Tačnije – da svojim postupcima napolju ne da povoda da opet bude prozvana kao odgovorna za tuđe probleme i svetske izazove. Još preciznije – da vlastima Irana, Severne Koreje, pa i gerili talibana i Al Kaide u Avganistanu i Pakistanu, „ne posluži kao izgovor”, to jest da svoje poteze ne mogu da dodatno pravdaju „povećanim američkim intervencionizmom”.

Belom kućom danas prevladavaju note kakve se u njoj, ni iz nje, odavno nisu čule, primećuju posmatrači. Više, kažu, umiruju nego što uznemiravaju, u pripremama za mogućna „konkretnija reagovanja” na spoljna iskušenja.

Da li će i do kada biti uravnotežavani nova retorika, u kojoj Obama važi za „majstora”, i dela, ostaje da se proveri. Najnovijim nastupima on je na sva tri spoljna žarišta, sa elementima „nuklearnih rizika”, pokazao veštinu u stilu „odbrana je najbolji napad”.

Uveravajući sunarodnike da su ovdašnje oružane snage spremne da unište eventualno ispaljene severnokorejske rakete prema Havajima (inače, njegovom zavičaju), poručio je i da „ne želi da nasedne provokacijama” Pjongjanga za zaoštravanje krize. Odbacio je, ujedno, pozive domaće opozicije da američka flota samostalno pretresa severnokorejske brodove za koje se sumnja da prevoze nuklearni materijal, da bi se izbegla mogućna neposredna konfrontacija. Americi jeste stalo da presecanjem nedozvoljenog izvoza priguši ekonomiju Severne Koreje i tako je prinudi na pregovore o njenom odricanju od atomskog arsenala, ali ne bi da se izdvaja iz „neposredne koordinacije” u kojoj su još Kina, Rusija, Japan i Južna Koreja.

Istovremeno je, u intervjuu pakistanskom listu „Don”, Obama poručio da Amerika ne namerava da šalje trupe u tu savezničku zemlju na frontu protiv terorizma, iako su tamo ojačale akcije talibana i Al Kaide. Vašington nastavlja, naravno, da Islamabadu isporučuje oružje i drugu pomoć u borbi protiv te gerile – strepeći prevashodno od eventualnosti da se ona dokopa tamošnjeg nuklearnog arsenala – pa i svojim raketama gađa njena uporišta, ali ne želi da kopnenom intervencijom oslabi autoritet vlade Asifa Ali Zardarija.

U pristupu Iranu, Obama takođe ostaje uzdržan, po ovdašnjim merilima. Pozvao je, doduše, teheranske lidere da „obustave sve nasilne i nepravedne akcije protiv sopstvenog naroda”, ali i poručio da je rešenje drame isključivo stvar iranskog naroda. Izostale su, pri tome, i pretnje vlastima islamske republike i obećanja podrške demonstrantima. Umesto toga, saopštio je da ne želi da da povoda zvaničnom Teheranu da ojača svoje pozicije kriveći Ameriku za mešanje u unutrašnje stvari, a da mu je važno da s tom zemljom uspostavi dijalog za njeno odricanje od „nuklearnih ambicija i potpore terorizmu”.

U sva ta tri prilaza, Obama nastoji da uveri u tri stvari: da Amerika nije rasadnik međunarodnih problema, kao što je bila invazijom Džordža Buša na Irak i kao „pionir” globalne finansijske krize; da ne želi da se preterano samostalno „istura” u događajima koji zaslužuju šira „vaganja” i na kraju, da joj je ponajviše stalo da se njeni protivnici (pre svega Iran, Severna Koreja, talibani i Al Kaida) ne ispostave kao nove i „nekontrolisane” nuklearne sile.

Republikanska opozicija zamera, međutim, Obami da Americi oduzima njenu lidersku ulogu u svetskim poslovima i da je svodi na „sledbenika” međunarodnih kretanja. Podržavaoci tvrde, pak, da predsednik demokrata ostvaruje obećanja da će Amerika „nastojati da više razume druge nego da im se nameće”, a da će se konkretnije postaviti tek kad stvari bude razumela bolje nego prethodna administracija čiji su se glavni potezi pokazali kao kontraproduktivni.

Na uzdržanost prema novijim izazovima Obamu teraju, dobrim delom, nasleđene muke. Bušov napad na Irak je ojačao poziciju Irana, nije sprečio Severnu Koreju da stvori atomsku bombu, a ujedno je zanemarivanjem borbe protiv talibana i Al Kaide, oslabio položaje savezničkih vlasti u Avganistanu i Pakistanu. Uz sve to, forsiranjem principa „samoregulacije tržišta” nastala je finansijska kriza, tako da ovdašnja država mora da interveniše više nego ikada u poslednjih 80 godina.

U ovoj poslednjoj okolnosti nazire se mogućan ključni razlog Obaminih suzdržanosti. Kad se povećava unutrašnja, smanjuje se spoljna intervencija. I kad iznutra mnogo toga mora da se stavlja na „žrtvenik”, treba izbeći ulogu spoljnog „žrtvenog jarca”…

Momčilo Pantelić