Zašto je važna Saudijska Arabija

Od našeg dopisnika 
Kairo,  juna – Kada se 3.juna ove godine pojavio pred kraljem Saudijske Arabije u Rijadu, američki predsednik Barak Obama pružio je ruku i duboko se poklonio. Kralj Abdulah je možda i sam bio pomalo zatečen ovim gestom toliko uvaženoga gosta…koji je očito malo preterao pokazujući koliko drži do tradicije i lokalnih običaja zemlje domaćina. Obamu će ta naglašena ljubaznost potom donekle i koštati, jer je jedan broj američkih komentatora javno podigao obrve i izrazio negodovanje zbog onoga što su oni videli kao bespotrebno i prekomerno isticanje uloge, značaja i prestiža Saudijske Arabije u arapskom, muslimanskom i, ako hoćete, svetu uopšte.

Gore opisani događaj na saudijskom dvoru povukao je pojedine nosioce javne reči da odmere nužnost, pa i opravdanost, Obaminog poklonjenja. Naravno, reč je o stavljanju Saudijske Arabije na kantar na kome se procenjuju njene mane i vrline, u današnje vreme u kome faktor materijalnog često preuzima primat nad svakim drugim, pa i etičkim, aršinom.

Ovde je to nezahvalan posao. Svaki sud, koji pretenduje da bude sveobuhvatan, o velikoj pustinjskoj kraljevini, unapred je osuđen na neuspeh. S jedne strane, to je zemlja koja pliva u novcu. S druge strane, njenom konzervativnom društvu teško je poreći mnoge, duboko ukorenjene, moralne vrednosti. S jedne strane, upoznajući Saudijsku Arabiju naučićemo mnogo o upotrebi novca za naduvavanje političke moći. S druge, uvidećemo da i među dolarskim milionerima ima mnogo lica koja se trude da ostanu nezapaženi, obični i pošteni ljudi.

Zato, manimo se ćorava posla. Čak i ako smo lično, kao moja malenkost nedavno, imali priliku da proputujemo kroz Saudijsku Arabiju, nije na nama da sudimo i presuđujemo o toj zemlji. Umesto toga, vredi, bez nekih posebnih pretenzija, pokušati odgonetnuti zašto je Obama, na kraju krajeva, prvo svratio do Rijada, da bi se potom otisnuo njegovim elegantnim plavo-belim predsedničkim „boingom-747” ka Kairu, nekrunisanoj arapskoj prestonici, gde je, dan kasnije, održao onaj čuveni, i toliko puta već prepričani, istorijski govor muslimanima sveta ?

Posmatrači su uočili četiri glavna razloga. Prvi, zato što je Saudijska Arabija postojbina, mesto rođenja islama. Tamo su dva najveća svetilišta muslimana: Meka i Medina. Drugi, jer je za oživljavanje mirovnog bliskoistočnog procesa Rijad bitan već i zbog toga što je poslednja inicijativa, ona iz 2002.godine, potekla sa saudijskog dvora, a po kojoj će Izrael dobiti priznanje Arapa, ako pristane na granice od pre rata 1967.godine i rešenje koje podrazumeva stvaranje nezavisne palestinske države.

Treći razlog smo već spomenuli na početku: pare. Saudijski novac biće itekako u igri u realizaciji (svakog) mirovnog plana. Na primer, i pored ostalog, u pridobijanju nekih (do sada kolebljivih igrača) zarad, možda, izolovanja, tojest slabljenja, drugih aktera, koje Amerika doživljava kao prepreku ili kost u grlu. Njenom sopstvenom, kao i grlu umerenih protagonista (čitaj: proameričkih režima) na Bliskom istoku. Od kojih se, uzgred budi zapisano, Rijad tretira(o) kao jedan od najvernijih do sada. Poslednji, ali ne i najmanje bitan, jeste četvrti argument: ogromno saudijsko bogatstvo u nafti, koje dobija na ubedljivosti kada se sagledava kroz rastuću zavisnost savremenog sveta od izvora energije.

Nedavni izbori u Libanu i, još svežiji, u nearapskom Iranu, solidan su indikator o težini novca. Prema nekim izveštajima u arapskim medijima (čiju preciznost je nemoguće proveriti), Saudijska Arabija je upumpala u parlamentarne izbore u Libanu (u korist umerenog Saada el-Haririja) više nego što je potrošeno u predizbornoj predsedničkoj trci u SAD! Iako smatran maltene do poslednjeg dana pred izbore kao autsajder, Haririjev blok je izašao kao pobednik.

Saudijski novac, pak, nije mogao da odigra ulogu u izborima u Iranu. Otuda je potvrđeno da je stari-novi predsednik Mahmud Ahmadinežad nadvisio proreformskog kandidata Mir-Hoseina Musavija, koji bi bio po volji Rijada (i Amerike). Analitičari se ne spore oko toga da je ogromna finansijska moć pustinjske kraljevine, kao i vlasništvo nad nekim od najznačajnijih arapskih medija, makar delimično oblikovala javno mnjenje u zemljama gde ti mediji deluju.

Unutar same Saudijske Arabije život teče po njenom tradicionalnom, posebnom šablonu. O kome se, možda takođe zbog izrazite pristojnosti prema naftnoj kraljevini, ne piše mnogo izvan granica te zemlje. A spoljašnji svet, pragmatičan kakvim ga znamo, spreman je, tu i tamo, da zažmuri na jedno oko kada su u pitanju kriterijumi tzv. novog svetskog poretka, u vezi sa pojmovima demokratije, ljudskih prava, prava žena, verske ravnopravnosti…

Spomenimo samo da Saudijke mogu da sanjaju da same, bez muškog pratioca, sednu u avion i krenu na put, odu kod lekara, voze kola, ili da odlučuju o obrazovanju svoje dece i vlastitoj karijeri. Poligamija je legalna.

Saudijski pravni sistem predviđa smrtnu kaznu i fizičko kažnjavanje, uključujući amputaciju ruku ili stopala, za određena krivična dela, kao što su ubistvo, pljačka, silovanje, trgovina narkoticima, homoseksualizam i preljuba. Javno bičevanje propisuje se za manje prekršaje, na primer pijanstvo i druge povrede javnog morala.

Prema poslednjem izveštaju Amnesti internešenela, vlada Saudijske Arabije „nastavlja sa izvršenjem smrtnih kazni, u proseku dva puta nedeljno”. Nedavni izveštaj Asošijeted presa navodi da je od početka ove godine pogubljeno 36 lica, a prošle godine 102 osobe.