Računi bez krčmara

U Srbiji uvek od muve napravimo slona, a slonove doživljavamo kao muve. Dok smo globalnu ekonomsku recesiju dočekivali kao da se radi o malenoj nezgodi iz komšiluka, rezultate nedavnih lokalnih izbora na Voždovcu i u Zemunu doživeli smo kao svetski događaj. To ukazuje na izvesnu dezorijentisanost naše političke elite, koja autistično sabira i oduzima, dok čitavom sistemu preti urušavanje ukoliko se ne pronađu održiva rešenja za bezbroj problema.

Stoga, umesto da se jedni raduju rezultatima pomenutih lokalnih izbora, da bi drugi zbog njih lupali glavu, valjaće i jednima i drugima da učine sve kako bi se našoj celokupnoj političkoj eliti vratio legitimitet. To je moguće učiniti striktnim poštovanjem demokratskih procedura i formiranjem stabilnih većina u lokalnim sredinama u kojima se glasalo, jer će građani teško oprostiti beskonačno preganjanje oko postizbornih kombinacija, a tek bi drastično na njihovu volju uticao ponovni izlazak na birališta usled nemogućnosti da se konstituišu lokalne vlasti. Prepreka za takvo „idealno” rešenje je tvrdoglavost izvesnog broja političkih aktera koji problemu lokalnih izbora i konstituisanja lokalnih vlasti pristupaju kao da se radi o izborima za generalnog sekretara UN, pa tako brže-bolje deklamuju sa kim nikada ne bi u koaliciju. Tako DSS neće sa DS-om, SRS neće sa SNS-om, G17 plus se opako ljuti ako DS bude išao sa SNS-om, i sve počinje da liči na tužnu istoriju izneverenih i tragičnih ljubavi gde su više besni jedni na druge oni koji su do juče bili zajedno (DSS, DS), odnosno (SRS, SNS), ili oni koji su i sada „u vezi” (G17 plus, DS), nego oni koji nikada nisu bili bliski (DS, SNS).

Sve to birače zbunjuje i tera ih u apstinenciju, što se posebno desilo reformski orijentisanim glasačima koji više nisu mogli da podnesu čitav galimatijas dešavanja u onome što se nekada odmila nazivalo „demokratski blok” koji se, umesto da se umnožava i raste, deli poput jednoćelijskih organizama. Uspeh „naprednjaka” na ovim lokalnim izborima manje je njihov lični i stranački uspeh, a više je to neuspeh reformski orijentisanih stranaka da izvedu na izbore svoje biračko telo, što im se desilo baš zbog toga što su počeli i previše da liče na svoju antireformsku opoziciju. I to je namirisao Mlađan Dinkić, stari majstor političkog trenutka, koji je prostom bokserskom logikom zaključio da ako počinješ da gubiš na poene, moraš da nokautiraš svog protivnika pre isteka svih dvanaest rundi te je stoga i podigao toliku frku oko Voždovca i Zemuna, kao da se radi o Briselu i Vašingtonu. Ali takvo, u suštini, ispravno razmišljanje, nažalost može rezultirati rđavim posledicama, jer čitavu našu političku elitu stavlja u pat poziciju u kojoj niko ni sa kim ne može. Što je još gore, uvezivanjem lokalnog nivoa sa onim državnim i uslovljavanjem lokalnih koalicija onim republičkim, i obrnuto, politički život se destabilizuje, jer se lokalnim sredinama onemogućuje da same biraju najbolje ljude za te sredine, nezavisno od birokratskih centrala, što dodatno izaziva nepoverenje građana prema političkim strankama. Stoga je Dragan Marković, zvani Palma, preduzetnik iz Jagodine, održao sasvim pristojno predavanje kolegama o tome da su lokalna i državna politika različite stvari čime je zaslužio počasnu titulu doktora političkih nauka. Suština je jednostavna – „lokalni šerifi” ne bi trebalo da se mešaju u strateška državna pitanja od najvećeg značaja rastačući samu državu, ali ni država ne treba da se meša „lokalnim šerifima” u njihov prašnjavi posao brige o lokalnim zajednicama, koje ne zanima ni Bajden, ni Putin, ni Kofi Anan, već samo to da im deca budu u miru i zdravlju, sita i bezbedna.

naučni saradnik u Institutu društvenih nauka