Pozorište se ne služi na tacni

Rumunski reditelj Aleksandru Darije radi Marivoov komad „Rasprava” na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Predstava će biti izvedena krajem jula na festivalu Grad teatar u Budvi, a beogradska premijera se očekuje na jesen. Aleksandru Darije je direktor rumunskog pozorišta „Bulandra” i predsednik Evropske teatarske unije, a sa svojim predstavama gostovao je širom Evrope. Njegova postavka Šekspirovog „Sna letnje noći” je 1991. godine učestvovala na Internacionalnom pozorišnom festivalu u Londonu, a londonski „Gardijan” je proglasio „najboljom postavkom posle Pitera Bruka”. Predstava je proglašena i za jednu od najboljih postavki „Sna letnje noći” u svetu.

Marivoovu „Raspravu” Aleksandru Darije radi sa proverenom glumačkom ekipom: Anita Mančić, Goran Šušljik, Hristina Popović, Sonja Vukićević, Maša Dakić, Suzana Lukić, Marko Janjić, Radovan Vujović, Miljan Prljeta i Iskra Brajović.

Prvu put radite u Beogradu. Kako je došlo do Vaše saradnje sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem?

Fasciniran sam Beogradom. Mislim da smo na neki čudan način slični kao narodi, ali da nismo svesni u kojoj meri. Otkrio sam da je mnogo reči iz rumunskog slično sa srpskim jezikom, o čemu ranije nisam imao pojma. Već polako razumem neke reči iz srpskog jezika. Kao predsednik Evropske teatarske unije podržavao sam ideju da Jugoslovensko dramsko pozorište postane njen član. A onda sam se slučajno u Bogoti, gde sam gostovao sa Marivoovom predstavom „Trijumf ljubavi”, sreo sa Brankom Cvejićem i Gorčinom Stojanovićem. Cveja i Gorčin su videli moju predstavu i pozvali me da radim Pjera Marivoa u Beogradu.

Svaka nova postavka nekog Marivoovog komada smatra se pobedom pravog pozorišta. Šta Vas je zaintrigiralo u njegovim delima da mu se ponovo vratite?

Verujem da postoji dosta loših tumačenja Marivoa i nesporazuma kad je njegovo delo u pitanju. Čini se da je tema njegovih komada ljubav, ali to je samo na prvi pogled. Kroz način na koji su rađene Marivoove drame u 19. i na početku 20. veka, ipak dolazimo do zaključka da je bio loše tumačen. Marivoovi komadi predstavljani su kao veseli, o srećnim ljudima koji se srećno zaljubljuju. Kada sam režirao „Trijumf ljubavi” otkrio sam da glavna tema nije ljubav već laž. Odnosno, koliko smo prinuđeni da lažemo jedni druge da bismo dobili i zadržali ono što želimo. Suprotno tome, jedna od glavnih tema komada „Rasprava” jeste manipulacija ljudima. Na prvi pogled u tom komadu je reč o tome ko u ljubavi čini prvi preljubu, ali ispod toga se krije ozbiljna tema koja se bavi pitanjem: da li nam je dozvoljeno ili ne da eksperimentišemo sa drugim ljudima i da špijuniramo njihove živote. Zbog toga je Marivo godinama smatran manje značajnim piscem. Kod Molijera se, recimo, glavne teme komada izgovore kroz tekst, a kod Marivoa je sve skriveno. Deluje kao da se on plašio da će neko otkriti glavne teme njegovih komada. To je tipično za to vreme. Ako pogledate Bomaršea ili čak Goldonija videćete da oni čine krupne optužbe pod velom smešnih, komičnih komada. Meni je zadovoljstvo da radim takvog autora kakav je Marivo, jer morate da otkrijete i ono što je sakriveno. To je mnogo teže, ali i zanimljivije sa pozorišne tačke gledišta.

Marivoove komedije porede sa šampanjcem?

Marivoova dramaturgija jeste gorko piće ispod šampanjolikog izgleda. Mi u „Raspravi” nećemo uništiti šampanjac i raditi neku tešku stvar, već ćemo da ispoštujemo način na koji je on krio stvari. Dozvolićemo publici da sama otkrije stvari koje smo prethodno i mi otkrili.

Komad „Rasprava” se može shvatiti i kao nagoveštaj buržoaske revolucije i novog društva u Francuskoj?

Ne volim kada se pozorište posluži na tacni, već kada me nešto burno izazove. Svaki trenutak rada u teatru trebalo bi da bude nagon za nečim revolucionarnim. Kao pred svaku revoluciju tako i u ovom komadu postoji trenutak potpune tišine. A ovaj komad je takav: na prvi pogled vrlo lagana stvar, ali u sebi drži tenziju buduće eksplozije.

-----------------------------------------------

U korak sa Evropom

Važite za internacionalnog reditelja. Radili ste u Japanu, Nemačkoj, Španiji, Italiji, Velikoj Britaniji... I evo Vas u Srbiji. Kojim putem ide savremena pozorišna umetnost?

Činjenica da je JDP ušao u Evropsku teatarsku uniju govori da Srbija ide u korak sa savremenim evropskim tendencijama. I dok je postojala stara Jugoslavija imali ste jake festivale koji su se temeljili na tome da prikazuju nešto avangardno, novije, što je bilo ispred ostalih zemalja u okruženju. Kada sam bio mlad, Bitef je bio značajan festival koji je delovao zapadnjački, moderno. Sa druge strane, glumci i ljudi sa kojima ovde sarađujem govore mi da je način na koji radim različit od onoga na koji su navikli. Ne znam da li će to dati dobar ili loš rezultat. U svakom slučaju, to je za njih nešto drugačije i različito. Zato volim da radim u inostranstvu. Neki reditelji se plaše da režiraju na jeziku koji ne razumeju. Kada dođete u nepoznatu sredinu, vi ste prinuđeni da izađete iz nekih rutinskih aršina po kojima režirate kod kuće. Ti ljudi vas ne poznaju, ne poznajete ni vi njih. Ne možete da se oslonite na staru slavu, tako da ceo proces rada počinjete iznova, od nule. To je za mene očaravajuće.