Sarkozi u Versaju u ulozi Napoleona

Specijalno za „Politiku“
Pariz, 23. juna – Trenutak je bio istorijski – Nikola Sarkozi je prvi predsednik u novijoj francuskoj istoriji koji se obratio predstavnicima parlamenta. Pre njega je to bio Luj-Napoleon Bonaparta, budući Napoleon III, koji se poslednji put obratio parlamentu 1851. godine, mesec dana pre nego što je izvršen državni udar.

Stopedeset godina kasnije Sarkozi je dobio privilegiju da se obrati senatorima i skupštinskim poslanicima, koja je bila ukinuta 1875. godine da bi se sačuvala nezavisnost parlamenta. Da bi mu to bilo omogućeno, prošle godine je promenjen ustav i doneta mera kojom se predsedniku republike dozvoljava da se jednom godišnje obrati predstavnicima oba doma okupljenim u dvorcu u Versaju, zbog čega su ga u opoziciji prozvali „predsednik Sunce”.

Zato je Sarkozijevo pojavljivanje u dvorcu Luja XIV u ponedeljak bilo važnije od njegovog govora u kome je, prema oceni većine komentatora, malo toga novog saopštio.

„Sama priroda našeg režima je danas dovedena u pitanje”, poručili su predstavnici najveće opozicione grupe, socijalističke, koji su veći deo dana proveli u šetnji velelepnim dvoranama i baštama zamka u znak protesta.

Jedan od vodećih ljudi partije, Pjer Moskovisi, nazvao je Sarkozijevo obraćanje „činom dostojnim banana republike”, a bivši predsednik Ustavnog suda Rober Badenter dodao je da je „institucionalna neuravnoteženost odraz Sarkozijevog nečuvenog narcisizma”.

Socijalisti, kao i predstavnici partije centra Modem, bojkotovali su raspravu koja je usledila nakon Sarkozijevog govora, na kojoj, međutim, nije bio prisutan ni sam predsednik, koji je odmah po obraćanju napustio palatu sa suprugom Karlom Bruni i svitom iz Jelisejske palate.

„Došlo je vreme da se između zakonodavne i izvršne vlasti uspostave smirenije veze”, poručio je prethodno u sali u kojoj nisu bili prisutni predstavnici Komunističke partije i Partije zelenih.

U publici nije bilo ni njegovih prethodnika Žaka Širaka i Valeri Žiskarad’Estena, kao ni bivših premijera Lionela Žospena i Dominika de Vilpena, iako su bili pozvani.

Sarkozi je govor posvetio pitanjima unutrašnje politike, želeći da se ovog puta obrati isključivo Francuzima i pošalje poruku nacionalnog jedinstva. Ova odluka je delimično bila uslovljena kritikom koja mu je često upućena u zemlji – da se više bavi spoljnim nego unutrašnjim pitanjima.

Šef države je iskoristio priliku da naglasi kako je finansijska kriza istakla vrednosti francuskog ekonomskog modela, zasnovanog na ravnoteži između javnog i državnog sektora i na jakoj socijalnoj zaštiti. Pozvao je na suštinsku reformu svetskog kapitalizma, upozorio na dubinu krize i na neophodnost reformi koje je sam skrojio u javnom, ekonomskom i obrazovnom sektoru.

Utešno je odbacio oštre mere i povećanje poreza kao način da se smanji nagomilani javni dug i poručio da će taj problem rešiti stvaranjem novog zajma koji će pomoći Francuskoj da izađe iz ekonomske krize, uprkos sve većem budžetskom deficitu.

U Sarkozijevom govoru je bilo mesta i za osudu nošenja burke, što je privuklo pažnju velikog broja komentatora, zbog političke osetljivosti teme.

„Burka nije dobrodošla na teritoriji Francuske”, poručio je Sarkozi osvrnuvši se na inicijativu grupe parlamentaraca da se oformi komisija koja će se baviti ovim fenomenom karakterističnim za konzervativne muslimanske zemlje, koji, iako marginalan, uzima maha u nekim francuskim predgrađima.

Za vreme Sarkozijevog govora majka Karle Bruni je dremala na tribinama, piše list „Parizijen”.

Glavni bojovnici iz redova Sarkozijeve većinske desnice su, međutim, pokazali veliki entuzijazam, ocenivši govor „gotovo degolovskim”. Levica je ocenila da je govor bio „slab i razočaravajući” i da „nije doneo ništa novo”, kako se izrazio Loran Fabijus, bivši premijer, koji je uočio da Sarkozi nije govorio o ključnim pitanjima kao što su Evropa, odbrana i nezaposlenost.

Bez obzira na snažno negodovanje opozicije, Sarkozijev govor u Versaju je već ušao u istoriju.