Obama se sprema za Moskvu

Prošle nedelje ruski predsednik Dmitrij Medvedev zadovoljno je u Jekaterinburgu ćaskao sa iranskim kolegom Mahmudom Ahmadinežadom. Susret dvojice pomenutih, održan na marginama samita država članica Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), ni po čemu se nije razlikovao od drugih sličnih događaja. S tim što je razmena prigodnih reči ovaj put podrazumevala i čestitke domaćina iranskom šefu države na upravo izvojevanoj izbornoj pobedi. I mada su, svega koji dan kasnije, zapadni, a pre svega evropski, zvaničnici Ahmadinežadov trijumf doveli ozbiljno u sumnju, Moskva je ostala pri svome. Za Kremlj je Teheran previše važan saveznik da bi mu se držale bilo kakve lekcije.

Ali dok je ruski stav očekivani izraz postjeljcinovske pragmatičnosti i strateškog interesa, vidljiva opreznost u ponašanju administracije novog predsednika SAD Baraka Obame teško da bi moglo da se uklopi u prepoznatljivu šemu američke spoljne politike. Obama je, naime, i svetu i svojim najbližim saradnicima jasno stavio do znanja da ovaj put nema nameru da se zaleće. Uplitanje Amerike u delikatne događaje na terenu u koji su uprte oči celokupne svetske javnosti moglo bi, kako je sam naveo, iranskim vlastima da posluži kao dodatni motiv, pa i izgovor, u obračunu sa neistomišljenicima.

Opravdana uzdržanost

U takvoj atmosferi predsednik SAD sprema se na put u Moskvu. Naglašena pomirljivost, objektivno, potpuno izvan konteksta „zaštite američkih nacionalnih interesa u inostranstvu”, nije međutim bez osnove. Iran, svakako, nije pitanje koje se prelama preko noći, a eho aktuelnih zbivanja odzvanjaće, manje ili više, i narednih nekoliko meseci. Ali zato već za dve nedelje, tačnije od 6. do 8. jula, prvi američki crni predsednik putuje u Moskvu, „na beleg” Dmitriju Medvedevu i Vladimiru Putinu. Na agendi predviđenih razgovora Iran nije na prvom mestu. Pretiču ga: obostrana potreba za smanjenjem broja nuklearnih bojevih glava, sporni plan o razmeštanju američke protivraketne odbrane u Evropi, širenje NATO-a na tradicionalno ruski strateški prostor, energetska bezbednost Starog kontinenta... U tom kontekstu pojedini analitičari Obamin put u Rusiju kvalifikuju čak kao – prvi odlazak na „teritoriju neprijatelja”.

Nema sumnje da će moskovski razgovori biti, pre svega, fokusirani na smanjenje nuklearnih arsenala dve sile. Aktuelnost ovog pitanja nameće činjenica da dogovoru START-1 (Sporazum o smanjenju strateškog naoružanja), koji su još osamdesetih godina prošlog veka utanačili tadašnji predsednici SAD i SSSR-a, Ronald Regan i Mihail Gorbačov, 5. decembra ističe „rok upotrebe”. Uoči julskog susreta u ruskoj prestonici pregovarači izražavaju spremnost da nastave putem svojih prethodnika, pa čak da učine i neki dodatni napor, ali pozicije više nisu iste. Nuklearna tehnologija odavno nije privilegija samo najmoćnijih. Poseduju je mnoge zemlje, pa čak i neke koje ne kriju da su spremne da, zarad odbrane sopstvenih interesa, zaigraju na kartu nuklearnog sukoba. A u tom smislu Amerikanci, definitivno, imaju više problema od Rusa.

Sem toga, smanjenje nuklearnog arsenala teško da danas može da bude pitanje za razgovor samo dve velike sile. Navedimo samo jedan primer: SAD nikada nisu dizale glas protiv nuklearnog naoružavanja Izraela, dok, sa druge strane, Rusija nuklearnim gorivom snabdeva Iran. A upravo između ove dve zemlje napetost je vrlo blizu otvorenog sukoba. Kako će reagovati Vašington i Moskva ukoliko na relaciji Teheran–Tel Aviv, umesto verbalnih optužbi, jednoga dana počnu da lete rakete sa atomskim glavama, i da li će i u takvoj situaciji biti spremni da nastave „strateški ples udvoje”, ili će u tu igru pozvati i ostale?

Delikatan „put na istok“

Za prethodnu priču direktno se vezuju planovi SAD da u Evropi, dakle što dalje od sopstvenih granica, izgrade antiraketni odbrambeni štit. Podsetimo, opravdanje je zaštita od iranskih projektila. Rusija, međutim, takve namere tretira kao otvorenu pretnju svojoj bezbednosti. Dmitrij Medvedev zato kaže da predstojeći susret u Moskvi neće imati smisla, a budućnost START-a će ostati sasvim neizvesna, ukoliko Amerikanci ne odustanu od pretvaranja Poljske i Češke u puke vojne baze.

Slično je i sa širenjem NATO-a na istok. Mada je Vašington Ukrajini i Gruziji, na izvestan način, stavio do znanja da bi njihovo učlanjenje u alijansu u ovom trenutku donelo više štete nego koristi, Moskva traži više. Premijer Vladimir Putin je nedavno bez imalo uvijanja saopštio da su dve bivše sovjetske republike ruska interesna sfera i da tu zapadnjaci, jednostavno, nemaju šta da traže.

Obamina muka je, međutim, u tome što bi pristajanjem na, objektivno sasvim opravdane, zahteve Moskve dodatno narušio ionako klimavi imidž najmoćnije sile na svetu. To mu zemljaci sigurno ne bi oprostili. Za crnog predsednika „put na istok” sigurno neće biti posut ružama.