Lek za veštice

U Srba je veliki broj veštica, ako je verovati onome što žene jedna za drugu kažu. „Veštice moja”, neretko se „počaste” drugarice, uz širok osmeh. Takođe i dami nezgodnog karaktera često se nadene ovaj „epitet”, a zašto takvog muškarca ne nazovu vešcem ne zna se pouzdano.

A šta je veštica prema narodnom predanju?

„Veštica je žena koja u sebi ima nekakav đavolski duh, koji u snu iz nje izađe i stvori se u leptira, kokoš ili u ćurku, pa leti po kućama i jede ljude.” Ovako je svojevremeno Vuk Karadžić opisao ova zla bića. Dakle, metle u srpskom verovanju nema, ali daleko od toga da su naše „vece” pešaci. Ako žele da se odlepe od zemlje, samo treba da se namažu mašću ispod pazuha i kažu: „Ni o trn, ni o grm, već na pometno gumno”.

Znači, gumno je mesto na kojem se žene – zloće najradije skupljaju. U Sremu se svojevremeno pripovedalo da se sastaju u blizini sela Molovina, na jednom orahu, dok je „zborno mesto” u Hrvatskoj bilo na Kleku kod Ogulina.

Ranije se nijedna mlada žena nije smatrala vešticom, već se verovalo da to mogu biti samo babe. Danas se makar u šali ne pravi ta razlika. U svakom slučaju za njih ima leka. „Žena koja je veštica, kad iz nje izađe zli duh, leži kao mrtva i da joj čovek okrene glavu gde su joj noge bile, ne bi se više ni probudila”, pisao je Vuk u knjizi „Život i običaji naroda srpskoga”. A znalo se ranije i kako prepoznati vešticu. „Kad vide uveče nekoga leptira gde leti po kući, ponajviše misle da je veštica, pa ako se može, uhvate ga, te ga malo oprlje na plamenu sveće i puste ga govoreći – dođi sutra da ti dam soli. Ako bi neka baba narednog dana došla po začin, a uz to imala nagorelu odeću, nije bilo sumnje da je veštica.”

Muke su imale žene u Srbiji ako bi se desilo da u nekom selu umre veliki broj dece. Verovalo se da stradaju zato što im veštica jede srca i onda bi na neku odranije „sumnjivu” meštani povikali i vezanu je bacili u vodu. Ukoliko bi potonula, vadili bi je i puštali, jer veštice ne tonu. Ako bi ostala na površini – ubili bi je.