Vredni Jakumakisi

„Obično radim petnaest sati dnevno, a u sezoni više”, kaže Dimitris Jakumakis, četrdesetpetogodišnji Grk iz mesta Nea Plaja, udaljenog 60 kilometara od Soluna, na Halkidikiju.

Sedimo sa Dimitrisom u hladu njegovog restorana Talasinos – Ribar. Sa engleskog prevodi njegov sin Vasilis, koji ima 14 godina. Vasilis, posle škole, takođe radi u porodičnom restoranu. „Radi sve poslove, uslužuje goste, naplaćuje”, hvali ga otac.

Supruga Adonija drži kuhinju, a dve ćerke Meljo (15) i Marijeta (9) rade u tetkinoj piceriji, gde nose kafe gostima koji su zauzeli ležaljke na plaži.

Restoran je otvoren od marta do oktobra, a potrebe za sezonskim radnicima imaju samo u špicu sezone, inače sve poslove obavljaju bez dodatnih izdataka za radnu snagu.

Dimitris je kuću nasledio od svog oca, ribara. Jakumakisi su poreklom iz Turske, kao i većina starosedelaca u mestu, što prefiks Nea označava. Doselili su se kao izbeglice, 1923. godine, i od tada vredno stiču ciglu na ciglu. Nadoziđujući se na očevinu Dimitris je stigao do tri kuće, koje je u ostavinskoj raspravi podelio sa sestrama Zamfirulom i Labrimom. Zamfirula je u svom delu kuće otvorila piceriju. Zajednički drže šest soba za izdavanje. Pominju i pozdravljaju srpskog konzula u Solunu „Vukadinovic” koji im je stalni gost.

Pored posla sa restoranom i izdavanjem soba, Dimitris se još bavi ribarenjem i maslinama.

„Došli su veliki brodovi i odvukli svu ribu iz zaliva”, žali se Dimitris. On je profesionalni ribar kao što je bio i njegov otac i deda, ali više od ribarenja - s malom brodicom - ne može da se živi. Sada je ulov skroman, nešto gavrosa i cipure, a seća se da je nekada lovio i fagrije od pet kilograma.

Da bi zaokružio svoju poslovnu filosofiju, koja traži da se radi sve ono što je dostupno i za čim ima potražnje, bez obzira na veličinu prometa i očekivani profit – Dimitris se okrenuo maslinama. To je njegova četvrta grana posla.

„Imamo 360 stabala maslina. Beremo ih ručno, onda su najbolje. Maslina ne sme da padne na zemlju”, naglašava ovaj čovek čvrste građe. „Zelene masline beremo u septembru, crne u novembru. Tada cedimo ulje.”

Sa svoje plantaže, Dimitris dobije dve tone ulja. Potroši ga u restoranu.

Kada razmišlja o planovima, voleo bi da mu sin studira i da se bavi turizmom, jer je to perspektivan posao. Vasilis se slaže sa ocem, posle studija želi da se vrati u svoje selo. „Volim da živim u malom mestu”, kaže Vasilis, kojem su tek izrasli brčići i koji je upravo završio osnovnu školu.