Plod mašte i raspoloženja

Mašina za proizvodnju tačaka, mreža za vetar, kriška meseca, plava priča, čarobnjakov šešir... samo su deo „asortimana” koji pravi Nada Aksentijević. Ukoliko bi imale deklaraciju, trebalo bi da piše: vrsta proizvoda – ručni rad, unikat; zemlja porekla – Srbija, sastav – prirodni materijali, porcelan i keramika; način upotrebe – lak i jednostavan, potrebno je samo malo osećaja za umetnost; rok isporuke – kratak, ali dajte joj malo vremena, jer Nada sve radi sama. Jedina pomoć joj je inspiracija, koja je pokreće da napravi prava mala čuda.

Tako i ova zanimljiva kolekcija više liči na skulpture, nego na predmete za domaćinstvo. Njen autor je akademski vajar, a eksponati od kojih se sastoji su plod Nadine mašte i raspoloženja i nastaju, kako kaže, isto kao što u prirodi nastaje novi život iz semenke i jajeta.

Na vreme ispravila grešku

Bezbroj primera potvrđuje da se umetnik ne postaje, već se rađa, a ako malo i „zaluta“, prst sudbine mu brzo pokaže pravi put. To je i sa Nadom bio slučaj.

(/slika2)– Završila sam srednju školu za dizajn na Dedinju, a onda tri godine studirala istoriju umetnosti. Ali, osećala sam se skučeno u toj koži. Nešto sam morala da promenim i dam sebi oduška, pa sam se prijavila na konkurs koji sam videla u novinama i zaposlila se u Zaječaru, u fabrici stakla, kao dizajner. Program je bio klasičan, sve se svodilo na neke tehničke crteže. Posle sedam meseci sam napustila ovaj posao. Kad gledam iz ove perspektive, vidim da sam morala da odem tamo, da bih shvatila koji je moj put. Tamo sam, naime, upoznala neke ljude koji su prepoznali moj talenat i nagovorili me da se vratim u Beograd i upišem Primenjenu umetnost, odsek keramike – seća se naša sagovornica.

Kada je posle pet godina diplomirala, činilo joj se kao da je opet na početku. Ali, vreme i iskustvo takođe su dobri učitelji.

– Neke moje kolege rade polako i sistematski, kao da heklaju ili štrikaju, a ja pravim bazu, isprobavam boju, glazuru... pa gde se zaustavim. To je naporno, ali je „ono pravo“. Svašta mi je padalo na pamet, ali kad je trebalo da neku zamisao sprovedem do kraja, nije uvek išlo lako. Jer, glina kao da ima memoriju! Zato u keramici morate da znate čitav proces kako da do nečega dođete. Ako učinite pogrešan potez, glina to „zapamti“ i taj oblik više ne možete da menjate – objašnjava umetnica.

Nadi se dopadaju apstraktne forme sa milion načičkanih elemenata kojima samo nagoveštava svoju poruku, a drugima prepušta da je tumače. Kad uradi jednu stvar, više ne voli da je ponavlja. Tu, kaže, nema zadovoljstva..

Izložba, pa školica

(/slika3)– Moja prva izložba zvala se „Plava priča” zbog boje koja je, u stvari, zavisila od glazure. Kad se nanese deblje, ona ima tirkizni, plavi, ton, kada je tanka, onda je potpuno crna, a kad se obriše sa gline, ostane trag koji podseća na rđu. Dobro pamtim i Međunarodnu grupnu izložbu u Zagrebu na kojoj su učestvovali vajari iz petsto zemalja sveta. U konkurenciji domaćih predstavnika, ja sam dobila prvu nagradu.  Tad sam bila mlada, na početku karijere. Kada se prolomio aplauz, od silnog uzbuđenja odjednom me je zabolela glava. Važna mi je i poslednja samostalna izložba, održana u našem Kulturnom centru u Parizu. Nosila je naziv „Arheologija duše”– podseća umetnica.

Posle duže pauze, Nada ponovo priželjkuje izložbe u inostranstvu: na jednoj bi se predstavila upotrebnim predmetima od porcelana modernijeg dizajna (zamišlja da to budu prečišćene, gotovo savršene forme), na drugoj bi prikazala skulpture u keramici. Time bi ostala verna sebi, ali bi zadovoljila i ukus onih koji više vole kada se vidi „rukopis” vajara. To je veliki posao, trebalo bi joj, ocenjuje, bar godinu dana da pripremi izložbu, pa sve nekako odlaže.   

Sve više je zaokuplja i ideja da otvori malu školu keramike, sa nekoliko đaka, što bi bila neka vrsta njene komunikacije sa spoljnim svetom, a to je svakom umetniku neophodno.