Tablić kod Čede u kabinetu

O „Bašti sljezove boje“ pisao je Branko Ćopić, o hladu jasmina u kojem je s ibrikom u ruci bila „lijepa Emina” pevao je Šantić, a mi smo, zahvaljujući pismu Ivane Vujić, prorektora Univerziteta umetnosti u Beogradu, dobili priliku da pišemo o jednoj neobičnoj bašti na Dorćolu u beogradskoj opštini Stari grad.

U moru betona, ušuškan između starih i novih zgrada, usred gradske vreve, iza ćoška prometne ulice, pred nama se ukazao delić ovozemaljskog raja. Lepota prostora u koji smo zakoračili opijeni mirisom ruža nije samo u bujnoj vegetaciji – na relativno malom prostoru našlo se više od stotinu biljnih vrsta – već pre svega u činjenici da je nastala u zajedničkom dvorištu, koje su stanari zgrade „svojim suglasjem, radom, ljubavlju i poštovanjem pretvorili u baštu”, kako je napisala naša čitateljka.

Bašta je vlasništvo stanara sedmospratnice u ulici Braće Baruh broj jedan. Zgrada je useljena 1987. godine, oko nje je u dvorištu ostao šut, tu se našlo i zgodno mesto za parkiranje automobila. Tako je bilo dve-tri godine, dok nije preovladala želja da dvorište kuće bude ogledalo njenih žitelja i prijatan kutak za okupljanje i druženje.

Proterali automobile

(/slika2)– Sve je lakše išlo kada smo iz dvorišta proterali automobile koji su nam mnogo smetali zbog prašine i buke – objašnjava Čeda, jedan od stanara kome nije bilo teško da zasuče rukave i sa Miroslavom, Milanom, Mirkom, Nikolom, Milenom, Damjanom, Žarkom, Mirom i ostalim komšijama krene u akciju.

U početku je sve ličilo na „zidanje Skadra na Bojani”: što danju zasade, noću im pokradu, tako da je od 30 zasađenih borova preostao samo jedan.

Da bi sačuvali zelenilo morali su da ograde dvorište, ali sada pored bora imaju i pet jela, šest tuja, na desetine ruža, hibiskus... Tu je i stablo šljive na koje su nakalemljene tri različite sorte, pa platan, hrast, smokva, leska, ogrozd, ribizla, jagoda, hortenzija, hrizantema, bosiljak, jorgovan...

– Bilo je neophodno uključiti što više stanara. Pridružili su nam se i stanari obližnjih zgrada – objašnjava Mira, a pridošli komšija Moša iz susedne ulice dodaje: „Kako u radu, tako i u hladu.” Očas posla se podele karte za tablić, tu su i domine, a „bistri” se, kažu, i dnevna politika („Pre podne postavljamo, a po podne smenjujemo vladu“). Zato se odomaćilo da, umesto pod drvetom, kažu da su u „kabinetu”.

Srebrna metla

Kad se nešto radi s ljubavlju, složno i s puno elana, onda rezultat ne izostaje, baš kao u zajedničkoj bašti. Travu redovno kose, ruže i ostalo rastinje orezuju, vode brigu o zalivanju i prihranjivanju biljaka.

(/slika3)– Ovde je tanak sloj zemlje na šutu, tako da je đubrenje neophodno – uključuje se u razgovor Milan. Za đubrenje koriste kompost koji sami pripremaju, uz pomoć kišnih glista, od lišća, pokošene trave i ostalog biljnog otpada.

Da je ovde biljkama sve potaman potvrđuje i vinova loza koja se preko plota „ušunjala” u dvorište, pa s jeseni bude i berba grožđa – tamjanike. bašta ima i svoje stanare: jato golubova, njih tridesetak. Tu su i vrapci dživdžani, par vrana i pet maca. Psima je ulaz zabranjen jer prave darmar. Ali, ako mislite da smo pristrasni u opisu „rajske bašte“, tu je i zvanično priznanje: druga nagrada za najuređenije dvorište u opštini Stari grad.

– Nagrada je bila srebrna metla, pehar u obliku dživdžana i 20.000 dinara koje smo upotrebili za nabavku sadnica ruža – ponosan je Čeda.

U razgovoru saznajemo da se, pored svakodnevnog druženja, u bašti održavaju sastanci kućnog saveta, proslavljaju rođendani i, tradicionalno, na Badnje veče pali badnjak. Okupe se stanari i komšije iz susednih zgrada. Zna da bude i po sto duša. Služe se riba i kuvano crno vino. Slavi se i Uskrs uz šarana jaja.

Lepo kaže narodna izreka da je komšija najbliži rod. A mi se nadamo da će ova reportaža podstaknuti i neke druge komšije da se ne gledaju samo kroz špijunke na vratima, već, i ako nemaju zajedničko dvorište, da druženje započnu sa saksijom cveća u ulazu zgrade.