Sami sebi osiguranici

,,Politika” je objavila da će za nekoliko dana oko 90.000 naših sugrađana morati sami da finansiraju svoje lečenje. Da li će oni biti u mogućnosti da plate ove usluge, s obzirom na to da je većina njih zaposlena u preduzećima koja imaju problem sa isplatama zarada? Odluku o ukidanju statusa osiguranika primenjuje Zavod za zdravstveno osiguranje, u skladu sa zakonskim rešenjima. Zaštita interesa osiguranika jedna je od osnovnih uloga zavoda te je ova mera sasvim opravdana. Realno je očekivati da će se broj građana koji će izgubiti status osiguranika u narednim mesecima povećati s obzirom na ekonomsko okruženje. Odlukom države da više ne toleriše neplaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje ponovo će biti pogođeni građani koji su najmanje odgovorni za nastalu situaciju. Dolazimo tako do paradoksa da će ovi osiguranici, neki sa radnim stažom od 20 i više godina, i moguće gotovo istim stažom uplate doprinosa, morati da plaćaju zdravstvene usluge, dok će oni koji su se zaposlili pre mesec dana i uplatili samo jednomesečni doprinos moći da koriste sve usluge koje im po zakonu pripadaju.

Ova situacija nije nastala iznenada već vuče svoje korene još iz devedesetih godina. Nelegalni instrument ,,oslobađanje od plaćanja doprinosa” država je koristila kao meru pomoći preduzećima koja imaju veliki broj zaposlenih pri tome svesno umanjujući prava osiguranika koji redovno plaćaju doprinose.

Neshvatljivo je da se država distancira od ovog problema za koji se godinama znalo, a neplaćanje doprinosa se tolerisalo kroz odluke vlade. Rešavanje problema mora postati prioritet, jer se na ovaj način ne ugrožava samo zdravlje pojedinaca već zdravlje celokupne populacije, a posledice mogu biti nesagledive.

Zaštita zdravlja u većini zemalja organizuje se pod strogom kontrolom države s ciljem što bolje pokrivenosti celokupnog stanovništva. U Evropi, gde samo oko 15 odsto populacije ima privatno zdravstveno osiguranje, države koriste jedan od tri modela finansiranja: 1. iz budžeta, 2. preko socijalnog osiguranja i 3. uz korišćenje oba izvora.

Primeri Velike Britanije i Nemačke, zemalja koje su osmislile i prve primenile dva osnovna načina finansiranja posebno su ilustrativni. U Velikoj Britaniji građani ništa ne izdvajaju iz svojih prihoda, već se njihovo lečenje finansira iz budžeta. U Nemačkoj većina građana plaća doprinose kao i kod nas – osim najbogatijih i državnih službenika, svi su osiguranici socijalnih fondova osiguranja. Sve zemlje posebno prati uticaj ovih rashoda na celokupnu ekonomiju. Englezi su analizom iz 2000. godine utvrdili da su njihova preduzeća konkurentnija u međunarodnom okruženju, jer nisu opterećena doprinosima, dok su Nemci utvrdili da će zbog produženja životnog veka i, samim tim, dužeg plaćanja doprinosa sve generacije rođene posle 1970. više platiti za zdravstvene usluge nego što će zauzvrat dobiti.

Utisak je da se mi ne bavimo ovakvim istraživanjima i da nisu sačinjene analize koje bi ukazale na moguća rešenja problema. Prelazak na budžetsko finansiranje može da bude jedan od načina koji bi pogodovao sadašnjem ekonomskom okruženju. Naravno da se ne može promeniti samo jedan instrument, već je potrebna korenita reforma, koja bi rešila i pitanje aktivnog uključenja privatnog sektora, koji uspešno sarađuje sa državnim u svim evropskim zemljama. Osnovno polazište je obezbeđenje kvalitetne zdravstvene zaštite svih stanovnika. Mi smo se sada ugledali na toliko kritikovan i nehuman sistem zdravstvene zaštite u SAD, gde se država ni najmanje ne brine što većina stanovnika nema para da plati lečenje.

istraživač saradnik, Ekonomski Institut, Beograd