Ognjište na kome se grejemo

Milan Đorđević (1954), pesnik, pripovedač, esejista, prevodilac, autor je pesničkih zbirki „Sa obe strane kože”, „Muva i druge pesme”, „Mumija”, „Ćilibar i vrt”, „Pustinja”, „Čiste boje”, „Crna pomorandža”, „Vatra u bašti”, zbirki priča „Glib i vedrina”, „Slepa ulica”, „Majmun”, knjige eseja „Cveće i džungla”.

Kolekciji nagrada, među kojima su „Vasko Popa”, „Disova nagrada”, nagrada-stipendija „Borislav Pekić”, povelja „Oton Župančič”, Đorđević je upravo pridodao i nagradu „Branko Miljković” za zbirku „Radost” koju je objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, u ediciji „Povelja”.

Za moto svoje knjige uzeli ste misao Adama Zagajevskog iz „Razgovora sa Fridrihom Ničeom”: „Odakle dolazi radost?/ Kuda vodi ništavilo”? Obradili ste – radost, da li sledi – ništavilo?

Za moto sam, takođe, uzeo i reči mudrog Ive Andrića o prirodi i radosti. A ništavilom, smrću, destrukcijom, očajem bavio sam se u mnogim svojim ranijim knjigama. Doduše, imam novi rukopis knjige „Svemoćna gospođa“ i u tim pesmama se govori o smrti, ali sve u atmosferi i svetlosti teške saobraćajne nesreće koju sam jedva preživeo, kao i blizine pogibije i svega što sam pre dve godine doživeo.

Naslovna pesma se zove „Knjiga” (velika knjiga sveta). Knjiga je okrutna, bez kraja, ali Vi se, ipak, dobru nadate, jer knjiga je – Nojeva barka?

I pored svega, tu je život ili ono ljudski dobro, ono što je u svima nama, ono što, ipak, najčešće, možda ne bih rekao pobeđuje, već ostaje i opstaje i to kao ono važnije od strašnog, užasnog, negativnog, uništavalačkog, mrzilačkog u nama i oko nas. Nisam neko ko se naivno nada, već sam onaj koji pokušava da svet vidi bez ulepšavanja, ali i bez ideološkog predstavljanja kao nečeg ružnog.

Motivi za pesmu mogu biti i hleb (buđav, ovih dana), beli luk, stepenište, bilbord, pomorandža u ruci odlazećeg Kiša?

Po meni, motiv za pesme mogu biti ogromne, ali i male, sićušne stvari. Od Boga i božanskog, preko istorije naroda i mitologije, bitaka, ratova, kolektivne i individualne nesreće do ljubavi, naših ljudskih osećanja i onog najsitnijeg, predmeta i pojava koji čine našu svakodnevnu i neposrednu stvarnost. Meni su, izgleda, bliske ove male stvari i individualne priče. Čak smatram da je to bliže poeziji, barem onoj kako je ja vidim. Ali ima raznih iskustava i raznih poetika. Zato sam za to da u svemu postoji pluralizam, različitost, raznoliko obilje. Kao i dijalog i suprotstavljanje različitog, razume se, ne ono suprotstavljanje koje je uništavalačko prema drugom i drugačijem čoveku.

O sebi govorite kao o „beogradskom seljaku”, kome su bliži mravi, kosovi i mrak, nego ljudi koji govore. Reči više nemaju vrednost, sve se pretvorilo u brbljanje?

U tom govorenju o „beogradskom seljaku“, zapravo sam jednostavno iskren. Iako je moja porodica već dva veka gradska, hoću da istaknem i tu otvorenost prema prirodi, prema onom što ga često bolje od gradskih ljudi poznaju seljaci, prividno jednostavni ljudi koji obrađuju zemlju, stvaraju hranu i neposredno su vezani za ritmove, promene i sudbinu prirode. Nažalost, u današnjem svetu marketinga i elektronskih medija mnogo toga je postalo prazan i obični reklamni govor.

Pesme su kao manekenke, poluodevene i našminkane, a čitaoci su mrzovoljni, ravnodušni, otupeli. Kako ih probuditi?

U toj pesmi, gde svoje pesme poredim sa manekenkama, zapravo se igram i pokušavam da budem ironičan. U njoj ima i žestoko erotskih, možda i psovačkih reči. A, po meni, pisanje pesama u sebi ima i onu moćnu dimenziju – erotsku. I to pesme treba da imaju u sebi. Možda na takav način pokušavam da ponekog ravnodušnog probudim. Naravno, nemam velike iluzije da ću u tome uspeti. Ali to bar pokušavam. Ljudski je pokušavati.

Junaci pesama su Čarls Simić, Borislav Pekić, Dragan Velikić, Duško Novaković, Slobodan Zubanović, Radmila Lazić, Ana Ristović... Da li je to Vaše književno bratstvo?

Pesme posvećujem ljudima sa kojima, kroz ove pesme, poetski razgovaram. A te pesme su i pohvale njihovom radu. Pokušavam i tako da pohvalim književnost i pisanje koje je današnja javnost malko gurnula u stranu, a oni od čitalaca traže veću osetljivost, veće predavanje i udubljivanje od površne „potrošnje“ filmova, stripova ili nečeg što nam posreduju drugi masovni mediji.

Sa televizijskih ekrana, kažete, „slavne ličnosti“, svakog dana, o „otadžbini buncaju”. Gde je izlaz?

I tu sam malo ironisao. Opet. A napisao sam „skoro svakog dana”. Možda sam ironisao neke ljude sa čijim stavovima se ne slažem a koji preterujući, fetišistički i zapravo iz ličnih interesa pričaju nešto što se podrazumeva. No, svi mi imamo pravo da iznosimo svoje stavove i da polemišemo. Tek razvoj istorije i činjenice života pokazuju ko je bio u pravu. Ali nisam pesnik propovednik koji zna šta je jedini i pravi izlaz za pojedince i narod. Nisam ni političar, mada nisam ni nevin što se tiče nekih društvenih ili političkih angažovanja i opredeljivanja. Živ sam čovek sa vrlinama i manama. Onaj ko, poput svih ljudi, čak i onih koje zovemo svecima, greši – ali pokušava da to što manje čini.

Za pesnika je izlaz – jezik, ali kako doći do „njegovog dijamantnog sjaja”?

Da, jezik je ognjište na kome se grejemo, on je naše utočište, naše gnezdo i ona vrednost čiji život, razvijanje, obogaćivanje pomažemo u skladu sa svojim mogućnostima i svojim darom. Jezik je ono što povezuje ljude. Eto, meni danas najteže pada što otežano govorim i zato se možda još više izražavam pisanom rečju. Napisao sam i svoj prvi roman „Ruševina”. A do suštine jezika i njegovog „dijamantnog sjaja” svako dolazi svojim individualnim putem, sledeći svoje iskustvo, saznanja i traženja smisla.