Izbegli katastrofu, ne i bruku

Šveđani su nas nadigrali, bili su bolji protivnik, a naša mlada fudbalska reprezentacija, stručni štab, uz svesrdnu podršku medija, jednostavno nisu bili pripremljeni na takav razvoj događaja. Atmosfera da ćemo savladati Šveđane i plasirati se u polufinale Evropskog prvenstva prosto je „pumpala” naš tim, uljuljkivala ga da će prolazak dalje bili lak posao, rečju, niko nije ni pomišljao na neuspeh.

Na drugoj strani, čak i u izveštajima naših novinara sa lica mesta bilo je jasnih nagoveštaja da je za domaćina ova utakmica biti, ili ne biti. Svojim sportskim ambicijama dodali su i jasnu političku konotaciju, što se videlo iz svakodnevnih napisa u delu švedske štampe, koja je trovala atmosferu nacionalističkim tekstovima i time dodatno podizala tenzije u oba tabora.

U takvim okolnostima, posle dobrog početka, došao je lako primljeni gol i naša građevina, kao i nade da ćemo ostvariti plan, počela je da se ruši. Balon je pukao već u 15. minutu posle drugog gola švedskog napadača Bega iz jedanaesterca. Da li je sudija pravilno ocenio mesto prekršaja ili ne sada više nije bitno, ali reakcija naših fudbalera bila je apsolutno neprimerena takvom trenutku. Jer, prekršaj je postojao, sudija je svirao i tu se više ništa nije moglo učiniti. Ko je našim mladim (ne samo njima) igračima ikad rekao da sudije menjaju svoje odluke pod pritiskom fudbalera, a ne samo na intervenciju svojih pomoćnika. A moglo je da bude još gore, s obzirom da je švedski igrač bio najbliži golu i da je arbitar mirne duše mogao da primeni pravilo igre i isključi Tomovića, čak i da je dosudio slobodan udarac van kaznenog prostora!

Posle ovog penala i gola, naši su jednostavno pukli. Pomoć, na žalost, nije stigla od onih koji su morali da intervenišu, od stručnog štaba. Naprotiv, i sa te strane je vršen pritisak na portugalskog sudiju, što je dodatno dolivalo ulje na vatru i remetilo koncentraciju naših igrača, neophodnu za pokušaj povratka u igru.

Malo nade koju je doneo gol Kačara munjevito, je samo minut kasnije, ugasio brzonogi Toivonen i tačka na ishod utakmice je stavljena.

Ali, to nije bio i kraj naših muka. Iznervirani, bez koncentracije i jasne predstave kako da nastave ovaj susret, naši mladi fudbaleri počeli su igru osvete, koja je sve manje imala veze sa sportom i fer-plejom. Preoštri startovi na protivničke igrače nisu mogli da prođu nekažnjeno, pa je sudija Proensa svaki čas vadio kartone. Nije lepo da se jedan tim, pri takvom rezultatu opredeli za oštre startove i grubosti, a ne za igru. Još je mučnije bilo gledati kako i naši rezervni igrači ulaze sa klupe u teren i agresivno polemišu sa arbitrom, tako da se u trenucima činilo da će neko i fizički nasrnuti i udariti Portugalca, što bi bio pravi skandal i još veća bruka za ovaj tim, ali i za zemlju iz koje dolaze.

Ali, ni ovakvo ponašanje naših igrača i stručnog štaba neće proći bez odgovora disciplinskih organa Uefe, to treba da bude jasno svima.

Potpun psihološki pad je sasvim razbio i onako problematičnu koncepciju našeg selektora Krčmarevića koji se opredelio za igru bez srednjeg reda i oslanjanje na individualne mogućnosti Sulejmanija, Kačara, Tošića…, koji su bili sasvim odsečeni u napadu i sve lopte koje su naši igrači iz sredine upućivali ka njima bile su lak plen švedske odbrane.

Završnica ove neslavne epizode našeg učešća na EŠ donela nam je nove nevolje, poput isključenja Petkovića koji je rukom u skoku udario Toivonena, pa smo ostali sa devet igrača. Na sreću, preteća rezultatska katastrofa se nije dogodila, ponajviše zbog smanjenih ambicija domaćina i velike borbenosti preostalih reprezentativaca Srbije. Ipak, to nije moglo da popravi ukupan loš utisak, a da su naše tvrdnje sa početka ovog teksta o svojevrsnoj politizaciji utakmice u Malmeu tačne, govori i trenutak izlaska iz igre Šveđanina Bajramija, Albanca sa Kosova i Metohije i bratski zagrljaji i ljubljenje sa švedskim trenerom Lenartsonom uz gromoglasne aplauze iz gledališta.

Na kraju i reč, dve o komentatorima sa lica mesta i iz studija. Čini se da su dodatno iritirali tv auditorijum svojim bolećivim odnosom prema ponašanju naših igrača i pojedinaca iz stručnog štaba. Izveštač iz Malmea kao da nije izveštavao za televiziju, već za radio. Uporno je navodio imena igrača i dodavanja, („dodaje levo, dodaje desno…”) kao da to nismo i sami videli, a izbegavao da komentariše našu igru, greške i nesportsko ponašanje.

Takvim odnosom neće pomoći da se stvari poprave i da naši mladići uvide u čemu su grešili. Naprotiv. Moramo na kraju reći da je već suviše otužno slušati i čitati žalopojke i plač naših fudbalskih i novinarskih poslenika na arbitre. Uvek su nam oni krivi. A nepravdi u fudbalu, kao i u životu, uvek će biti. Slabije slome, oni mudriji, stabilniji, veštiji i sa više samopouzdanja često ojačaju.