Može li koncert bez instrumenata

Nedavno je u gradskom parku u engleskom gradu Derbiju nekoliko stotina mladića i devojaka „odsviralo” koncert na zamišljenim gitarama, srušilo tako nekakav svetski rekord i ušlo u famoznu Ginisovu knjigu. Razume se, već na prvi pogled očigledno je da je ovakve „otkačene” vesti teško dovesti u vezu s nekom iole ozbiljnijom javnom, društvenom temom. Pa ipak, meni se učinila asocijativnom, u kontekstu jedne važne društvene teme, borbe protiv korupcije. Povod su bili sukobi na kragujevačkoj lokalnoj političkoj sceni, koji su, s vešću o „zamišljenom koncertu” vremenski koincidirali.

Kragujevačka događanja u čijem „epicentru” su, što postaje uobičajeno, (anti)korupcijski motivi, podsetila su me na ocenu koju sam, samo nekoliko dana ranije izneo povodom objavljivanja Globalnog barometra korupcije, velikog istraživanja koje je sproveo Galup internešenel i Transparensi internešenel. Podsetio sam da evidentan zastoj u borbi protiv korupcije kod nas, zahteva pre svega, da se „težište” antikorupcijskih aktivnosti prebaci iz apstraktne normativne sfere u onu realnu. I dodao da ubuduće mnogo više pažnje treba kao, najblaže rečeno, veoma indikativnim, posvećivati slučajevima uskraćivanja informacija od javnog značaja. Nisam to rekao „napamet”, već na osnovu primera poput JP „Putevi Srbije” (slučaj „drumske mafije”), JP „Železnice Srbije” (nabavka „šarenih” kompozicija) ili NIS (plate, troškovi reprezentacije...) u kojima je pristup relevantnim informacijama uporno uskraćivan javnosti. Razvoj događaja u vezi s ovim, kao i mnogim drugim javnosti manje poznatim slučajevima, pokazao je kasnije da iza „problema u komunikaciji s javnošću” nisu apstraktni, još manje trivijalni razlozi već vrlo ozbiljni, surovo konkretni, poput neracionalnog ili nezakonitog trošenja javnih sredstava, zloupotreba ili korupcije.

I glavni predmet kragujevačke (anti)korupcijske rasprave, famozna „šarena” pijaca, takođe, bila je predmet postupka pred poverenikom za informacije. Još poodavno, potpisao sam rešenje kojim sam naložio da se učine javnim informacije u vezi s postupkom javne nabavke za izradu glavnog projekta i izvođenje radova na ovom, za lokalne uslove kapitalnom objektu. Iako po zakonu obavezujuće, rešenje je doskora ostalo neizvršeno, a informacije nedostupne javnosti. I onda, odjednom, „postale su dostupne”. I ne samo te informacije, već i sve druge o gradskim javnim nabavkama godinama unazad.

Borba protiv korupcije kod nas morala bi da ima osnov u još decembra 2005. usvojenoj Nacionalnoj strategiji za borbu protiv korupcije. Ovaj dokument daje izuzetno veliki značaj javnim nabavkama. I u skladu s tim, naglašava značaj kontrole, kako zakonitosti, tako i celishodnosti javnih nabavki, što opet podrazumeva stalno jačanje kontrolnih mehanizama, pre svega Državne revizorske institucije i Uprave za javne nabavke.

Kakvi su efekti gotovo četvorogodišnje „primene” antikorupcijske strategije na tom planu?

Postalo je već otužno ponavljati da Državnoj revizorskoj instituciji, još nije obezbeđen elementarni prostor za rad i da praktično još ne deluje. A, nažalost, manje je poznato da je Uprava za javne nabavke u te četiri godine suočena sa drastičnim pogoršanjem uslova za rad i smanjenjem ionako malog broja zaposlenih. Podaci kažu da npr. Agencija za javne nabavke Rumunije ima 96 zaposlenih, u Litvaniji ih je 73, u Albaniji 36, a u Srbiji 18.

Omladina koja je „svirala” svoj zamišljeni koncert zna da prave muzike nema bez pravih gitara, da se na zamišljenim ne može svirati. Oni su se prosto igrali. Međutim, borba jedne države protiv korupcije ni slučajno nije igra.

Poverenik za informacije