Lenjinova pesnica

Dobro pamtim pesmu koja se, u vreme mog detinjstva i mladosti, pevala na svečanim priredbama, prilikom svih značajnijih državnih praznika. U njoj je postojao stih koji se izdvajao svojom oštrinom: Ko drukčije kaže, kleveće i laže, i našu će osetit pest…

Jugoslavija mog odrastanja tvrdila je za sebe da je izrazito demokratska zemlja – a ova svečana pesma, često sam pomišljao, mogla je poslužiti kao neka vrsta himne te i takve demokratije. No, ipak, pripadao sam generaciji koja je na vreme pročitala Orvela, tako da sam znao da postoje okolnosti u kojima ono što jeste zapravo nije,i obrnuto. Ili, kako bi to rekao jedan od klasika marksizma –Gručo Marks: Valjda više verujete meni nego svojim očima. U toj pesmi me je, pored pretećeg tona za one koji ne misle kako se kaže, uzbuđivala i retko korišćena imenica koja označava stegnutu šaku. Pest, činilo mi se, deluje nekako definitivnije i opasnije nego pesnica.

Na prozoru poprilično oronulog Muzeja Sergeja Merkurova u Đumriju nehajno je postavljen gipsani odlivak nečije pesnice na nevelikom zaobljenom postolju. Iako u muzeju nema legendi jasno je da je to odlivak šake Vladimira Iljiča. To može potvrditi i blizina statuete, skice za jedan od brojnih spomenika vođe Oktobarske revolucije koje je Merkurov izveo za gradove širom kavkaskog regiona.

Merkurov se, pored činjenice da je bio sveopšte priznati izvođač spomeničkih figura vođa, autor najvećeg ikada izvedenog monumenta Staljinu, mogao podičiti da je sa Lenjinom drugovao pre no što se ovaj vratio iz Švajcarske. To staro prijateljstvo, ali i podatak da je Lenjinove figure izvodio kao na pokretnoj traci, učinilo je da Merkurovu bude ukazana čast da izvede posmrtni vođin odlivak. Običaji ustanovljeni u Sovjetskom Savezu i – što je malo poznato – preneti u Socijalističku Jugoslaviju, barem u periodu kada su između dve zemlje i partije vladali harmonični odnosi, nalagali su da se pored lica uzme i otisak šake.

Posmrtna egzistencija Lenjinovog tela priča je za sebe, duga i složena. Jedan njen deo ispričao je Ilja Zbarski, sin vođinog balsamera i kasniji direktor instituta koji je vodio računa o mumiji, ne samo Lenjinovoj nego i svih vođa satelitskih zemalja od Dimitrova do HoŠiMina. U njegovim memoarima opisuju se okolnosti pod kojima je Staljin prenebregao predlog Trockog da Lenjin, kao komunista, bude kremiran, i potom način na koji je uspostavljen prvi laički kult relikvija na svetu. Zbarski otkriva i za sovjetske građane dugo skrivanu tajnu da je Lenjin umirao dugo, izmučen halucinacijama, napola oduzet i sa potpuno zgrčenom šakom.

Merkurov, stoga, ako je verovati Zbarskom, nije ni mogao izvesti drugačiji odlivak Lenjinove šake. Pošto je stegnuta pesnica kao gest odlučnosti i gneva prihvaćena kao znak svake revolucije, došlo je do zgodnog poklapanja.

Ali stisnuta šaka se pojavljuje i u dečjim igrama pogađanja – u kojoj je ruci novčić? U šaci – barem privremeno – krijemo nešto malo, nešto do čega nam je naročito stalo. Neku tajnu. Biće da se i u Lenjinovoj šaci, stisnutoj za vjekevjekov, zadesila kakva važna sitnica koju nije mogao ili hteo da nam pokaže. Nešto što bi izmenilo sudbine mnogih. Ili je to, ko zna, možda bila ona ruka čijim izborom u igri par-nepar – gubimo. Ruka sa ništa.