Tajni život Đardina

Do poslednjeg trenutka držano je u tajnosti šta će britanski umetnik Stiv Mekvin prikazati u paviljonu Velike Britanije na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji. Britanci i ovog puta odlučuju da na najslavniju svetsku smotru savremene umetnosti, baš kao i na prethodno izdanje, pošalju umetnika ovenčanog slavnom Tarnerovom nagradom (pre Mekvina predstavnik je bila kontroverzna Trejsi Emin).

Pred britanskim paviljonom redovi, zakazuju su termini gledanja Mekvinovog filma. Nema privilegija čak ni za direktora londonske Tejt galerije Nikolasa Serotu, kao ni za kustose Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. Svi u red!

Stiv Mekvin nije zanimljiv samo zato što je „tarnerovac” već i zato što u svojoj biografiji ima upisanu i „Zlatnu palmu” na festivalu u Kanu (2007) za najbolju kameru u angažovanom u filmu „Glad”.

Britanski paviljon u venecijanskim Đardinima pretvoren je za ovu priliku u bioskopsku salu u kojoj pratimo polučasovni umetnički film Stiva Mekvina pod nazivom „Đardini”.

Đardini kakve ne poznajmo. Atmosfera tokom zimskih meseci kada nema bijenala, nema umetnika, pretapanja na desetine različitih jezika, elitizma, ekscentričnosti,  šarenila i vreve radoznalih posetilaca... Đardini u melanholičnoj kišnoj atmosferi, psi koji njuškaju oko paviljona, kišne gliste i insekti u fokusu objektiva, bliski susreti u noćnim satima...

Umesto intervjua na ovogodišnjem venecijanskom bijenalu Stiv Mekvin pristaje na zatvorenu konferenciju za novinare, pred nekoliko predstavnika medija. Prisutni smo zahvaljujući Britanskom savetu u Beogradu.

 „Ovakav film planiram pet godina. Ali veoma mi je bilo važno mesto gde ću ga snimiti. Kada sam prvi put došao u Veneciju, znao sam da sam našao pravo mesto. I da nije bilo poziva na Bijenale ove godine, verovatno ga ne bih ni uradio.

„Đardini su jedino mesto na svetu gde nacionalizam i umetnost egzistiraju zajedno. To je mesto gde je šest meseci u godini prisutna umetnost, a ostalih šest nije. Kada dođete ovde zimi, kada nema ljudi, nema izložbi, Đardini izgledaju kao napušteno groblje”, kaže Mekvin.

U Đardinima se od 1895. godine održava Bijenale savremene likovne umetnosti. U ovom prostranom venecijanskom parku izgrađeno je u tu svrhu 30 nacionalnih paviljona. Prva je to učinila Belgija (1907), a potom i ostale, pre svega velike svetske , tada kolonijalne sile.

(/slika2)Film „Đardini” je sniman tokom deset dana u februaru i martu. Autor otkriva za većinu od nas nepoznatu, skrivenu stranu poznatog  javnog prostora. Romantičan, lirski i melanholičan, Mekvinov film projektuje se kao diptih. U kadrovima su dva hrta koja rovare po smeću između paviljona, jedna starica koja vuče pijačni ceger, gej parovi koji se sastaju u mraku, zvuk crkvenih zvona, ali i odjek navijačke pesme sa stadiona, za koju umetnik kaže da zvuči kao divan i grandiozan muški hor.

 Mekvin svesno uvodi dramske momente i likove, uključujući i sopstveno pojavljivanje.

„Psi su realnost, i starica koja prolazi je realnost. Ona ima 92 godine i tu prolazi svakog dana da bi hranila mačke.  Psi su napušteni hrtovi o kojima brinu milostivi, inače bi bili mrtvi. Oni su kao duhovi koji potcrtavaju napuštenost ovog mesta u periodu kada je snimano. Uvodim dramske momente jer ja nisam dokumentarista, ja sam pravio umetnički film”, kategoričan je Mekvin.

Svet insekata koji žive u Đardinima bio je posebno fascinantan oku Mekvinove kamere, kao i upečatljiva scena kada sunce nad lagunom nestane pod najezdom grandioznog kruzera „koji prema celom gradu deluje kao džinovski kit”, kaže umetnik.

Stiv Mekvin je umetnik poznat po specifičnim uglovima u koje postavlja kameru. Za njega ne postoje ograničenja kada je reč o upotrebi kamere.

„Ideja da se kamera postavi u nepoznatu poziciju vezana je za jezik filma. Bioskop je narativna forma i postavljanjem kamere u različite uglove mi ispitujemo da li je naracija istovremeno i način pogleda na svet”, izjavio je Stiv Mekvin.

Ovaj umetnik rođen je u Londonu (1969) gde je završio Goldsmit koledž. Mekvinovo  stvaralaštvo odlikuje raznolikost medija – film, fotografija i skulptura, mada je jezik filma osnova njegove umetnosti. Nastavljajući svoje obrazovanje u Njujorku, u školi za obrazovanje profesionalnih reditelja, Mekvin je napušta posle godinu dana „frustriran manjkom slobode u eksperimentisanju”.