Kad se smrt napije

Specijalno za „Politiku” iz Rima

„Uplašili ste se od smrti, ali ništa se nije desilo. Uživajte u životu dok se može. Dobra poruka za vreme krize, zar ne?“ –izjavio jeŠpanac Aleks Ole, jedan od reditelja čuvene Ligetijeve opere „Le grand macabre” koja je 18.juna premijerno izvedena u rimskoj Operi.Iako je spektakl  pripreman uprilično uzavreloj atmosferi,s obzirom na to da je na računu rimske Opere otkriven deficit od 13 miliona evra, što je ishodilo mnogobrojni ostavkama, opera je izvedena sa uspehom.

Na konferenciji za štampu mađarski dirigent Zoltan Pesko, koji po drugi put diriguje „Le grand macabre” u Italiji, izjavio je da Ligetijeva opera predstavlja jednu od retkih, napisanih posle 1945, koja je, doživevši značajan međunarodni uspeh, uspela da se nametne mnogim velikim operskim kućama u svetu. Prepustivši se sećanjima o dugom prijateljstvu sa kompozitorom, Pesko je gotovo sa obožavanjem pričao o prostranstvu Ligetijevih interesovanja, od kvantne fizike do politike, od iscrpnog poznavanja matematike do beskrajne muzičke kulture.

„Politički“ aspekti života ovog mađarskog Jevrejina (rođenog u Transilvaniji, sadašnjoj Rumuniji)i naturalizovanog Austrijanaca  izbijaju kada dirigent evocira Ligetijevo bekstvo iz komunističke Mađarske 1956.i njegove godine stranstvovanja u potrazi za poslom u zapadnoj Evropi. Pesko zatim priča i o velikom prijateljstvu između Ligetija i Štokhauzena i o izuzetnoj pomoći koju je ovaj  nemački kompozitor pružio Ligetiju neposredno nakon njegovog napuštanja Mađarske... Podvlačeći čvrstinu Ligetijeve veze za zapadnom (zapadnjačkom?) muzičkom tradicijom, dirigent se prisetio poslednje reči koju je kompozitor izgovorio na samrtnoj postelji: „Bah“.  Pošavši od Bahove i Palestrinine polifone tradicije, Ligeti je izmislio novi zvuk– njegov osobeni cluster sound, note u jatu– u stanju da stvori čudesnu atmosferu van tradicionalnih granica melodije, harmonije i ritma.

Đerđ Ligeti (Gyorgy Ligeti 1923–2006) komponovao je ovu, kako ju je sam definisao, „anti-antioperu“ između 1975. i 1977, da bi je zatim revidirao 1996. Centralna tema je smrt: likovi se kreću u beznadnom i apokaliptičnom kontekstu, istovremeno ironičnom i blagom. Politički, erotični i fantastični motivi podstiču bujnu dramsku radnju. U ovoj grotesknoj i apsurdnoj operi – gde se međusobno slivaju veoma disparatni pozorišni i muzički žanrovi: džez, mađarska folklorna muzika, klasični citati, verdijevski i rosinijevski prizvuci,sve je povezano istančanim i spretnim instrumentalnim i vokalnim rukopisom jednog od najvećih kompozitora druge polovine XX veka. 

Skandalozna Klaudija

Le grand macabre najavljuje apokalipsu: u korumpiranom Brojgelandu (izmišljenoj zemlji modeliranoj prema grotesknim Brojgelovim slikama) anđeo smrti Nekrocar obelodanjuje skori smak sveta svojim hedonističkim sugrađanima. Očekujući dolazak asteroida koji će uništiti ljudski rod, stanovnici Brojgelanda, slični pobesnelom stadu, predaju se neobuzdanom seksu, pomalo kao u Brehtovom „Mahagoniju“. U ovoj suludoj priči, s vremena na vreme, mahnitoj i razuzdanoj, smenjuju se brojni likovi: konstantno nacvrckani Piet the not, transvestit Astradamors i nimfomanka Meskalina, princ Go-Go, šef tajne policije Gepopo... Ipak, najšokantniji elemenat predstave predstavlja Klaudija, lutka-skulptura enormnih dimenzija sa licem koje podseća na tragičnu grčku masku. Ova ogromna naga žena, koja dominira scenom, pala je na zemlju, ophrvana tajanstvenom, smrtonosnom bolešću.

Iako je prošlog marta, na svetskoj premijeri u Briselu, opera doživela trijumf, u Rimu je, tokom pripreme, dočekana sa podozrenjem, pa su neki ljudi iz nevladinih struktura na plakatima dodalinatpis: „Gledanje se preporučuje odrasloj publici“, objašnjavajući da su to učinili –iz predostrožnosti prema publici koja ne poznaje operu – kako zbog učestalih simulacija seksualnog akta (određenih partiturom) tako i zbog često vulgarnog jezika sadržanog u libretu. Glavni „krivac“ za ovu preporuku je avangardna pozorišna družina iz Barselone, Fura dels baus, kojoj je poverena realizacija ove produkcije. Trupa, koja već trideset godina svojim vizionarskim i ekstremnim predstavama i provokativnim instalacijama oduševljava publiku širom Evrope, čest i rado viđen gost u Italiji (pomenimo da je prošlog aprila u Firenci, pod dirigentskom palicom Zubina Mehte, zatvorila Vagnerov Nibelunški prsten, fascinantnom postavkom opere „Sumrak bogova“),i ovog puta iznenadila je gledaoce.

Rediteljski duet, Španac Aleks Ole i Brazilka Valentina Karasko, podvlačida se ne radi o porno-operi. Ole ističe da Nakrocar, koji predstavlja smrt, stalno vodi ljubav sa Meskalinom. „Mi ih sakrivamo, čuje se da pevaju ljubavnu scenu, ali se ništa ne vidi. To bi bio isuviše glup skandal, jer nema ničeg lepšeg od zamišljanja.“ Reditelj takođe objašnjava da telesni element služi da akcentuje strah od smrti, koji je u centru „Velikog makabra“: strah se ne ispoljava samo na polju emocija, već ima reperkusije na fizičkom planu. Zato se Klaudijino telo, koje predstavlja jednu vrstu telesne transpozicije straha, degeneriše. Nago telo u ovom spektaklu je hiperrealistično. „Ono nije arhetip, zovemo ga Klaudija, kao da je naša prijateljica. Naime, skulptura je oblikovana po ugledu na jednu našu pravu prijateljicu, opersku pevačicu“, dodaje Ole.

Pijana smrt  

U neprestanom menjanju položaja, ugošćujući i izbacujući scenske likove, Klaudija počinje da propada i postepeno gubi delove. Kataklizma koja preti čovečanstvu odražava se u raspadanju velike lutke i hrani se njenom teskobom. Iz njenih grudi, vagine i utrobe izlaze figure apokaliptičnog čovečanstva u efikasnom kreščendu u finalnom delu opere (sa odjekom izobličene Betovenove „Heroike“), koja ima srećan završetak. Smrt se, oličena u dijaboličnom Neku (Nekrocar), napila i zaboravila svoj zanat i, u ponoć, kada se očekivao najavljeni momenat smaka sveta, asteroid je promenio putanju.

Umesto najavljenog rata, na premijeri se sve završilo kratkim okršajem grupice nevaspitanih koji su glasno protestovali, dok je većina gledalaca sa znatiželjom pratila predstavu koju je nagradila bučnim aplauzom.