Tarzanov erotski ples u vodi, bez cenzure

Specijalno za „Politiku” iz Pariza

Uskoro stogodišnjak, Tarzan ostaje junak za sva vremena. Nedvosmisleno, uverava u to velika izložba posvećena tom univerzalnom mitu u pariskom muzeju prvobitne umetnosti „Ke Branli“ (16. jun – 27. septembar 2009). Smotra prikazuje brojne aspekte rađanja legende o čoveku majmunu, „rođaku“ Moglija, Romula i Rema, preteči superheroja urbanih džungli, Betmena i Supermena.

„Tarzan omogućava da se razume kako nastaje jedan čovečanski mit; on je velika mešavina elemenata uzetih iz mašte i iz stvarnosti. Tarzan je lik suprotan robotizovanim superherojima koji su se pojavili u isto doba. On je savršen predstavnik rusoovskih teza o čoveku koji nije obesprirođen”, tumači komesar izložbe, antropolog Rože Bule.

Rođen pod perom američkog pisca Edgara Rajsa Berouza (1875–1950), godine 1912, kada je ovaj objavio „Tarzana među majmunima“, legendarni junak oteće se, kasnije, svom tvorcu.

Egzotičnosti freske o Tarzanu doprinose životinje iz njegovog sveta, počevši od gorile visoke dva metra na ulasku u neobičan, kružno postavljen izložbeni prostor, da bi se posetilac, uz knjišku, filmsku i strip priču o Tarzanu sreo i sa krokodilom, lavom, ili panterom. Kada je zvuk u pitanju, može se čuti kako šuma diše, ali i Tarzanov slavni krik, ranjiv i zastrašujući, istovremeno. Ambijent je dopunjen mnogobrojnim predmetima iz kolekcije afričkog odeljenja „Muzeja Branli“.

Ko je, zapravo, Tarzan? Kako bismo ga opisali? Najbrži kroki, i verovatno najrasprostanjeniji kliše, bio bi: čovek džungle koji se kroz šumu prebacuje uz pomoć lijane, ima vernog druga, šimpanzu Čitu, i jednog dana sreće ženu po imenu Džejn Parker, koju osvaja nezaboravnom, polunemuštom rečenicom „Ja Tarzan, ti Džejn“. Ali, ta slika nema gotovo ništa zajedničko sa Berouzovim junakom. U 26 njegovih romana posvećenih Tarzanu, nema ni reči o Čiti, Džejn ne postoji. Sam Tarzan je engleski aristokrata, poliglota koji je govorio desetak jezika, među njima engleski, francuski, latinski i – jezik majmuna. U početku se zvao Džon Klejton III, ili lord Grejstok, a u afričkoj džungli se obreo sa roditeljima, koje su napali veliki majmuni Vaziri. Kasnije će dobiti ime Tarzan koje na jeziku gorila – Berouz je sastavio i englesko-majmunski rečnik od 250 reči – znači „bela koža“.

Manje atraktivan od naslova izložbe („Tarzan!“), njen koliko provokativan, toliko i enigmatičan podnaslov „Ruso kod Vazira“ ukazuje na zaleđe mita o lepom, neukrotivom i nepobedivom atleti. To zaleđe je priroda, u svoj svojoj čistoti i nevinosti, onako kako ju je video Žan-Žak Ruso (1712–1778) zapisavši kako „priroda čini čoveka srećnim i dobrim, dok ga društvo izopačava i čini jadnim“. Berouzov Tarzan inkarnira netaknute i civilizacijom neuprljane ljudske vrednosti. Kao, kako bi se danas reklo, ekološki junak brani džunglu, bori se protiv lovaca na životinjske trofeje, protiv krijumčara slonovače, ali i trgovaca robljem. Berouz za svog junaka kaže da „poseduje stoicizam životinje i ljudsku inteligenciju“, kao i da „razmišlja o krhkosti granice između primitivnog i civilizovanog“.

Tarzanov izumitelj nije, inače, nogom kročio u Afriku. Prakolevku čovečanstva „dodirnuo” je jedino na Svetskoj izložbi 1893. godine, u Čikagu, već tada urbanoj džungli, od koje je očito zazirao.

Bio je pod uticajem Čarlsa Darvina (1809–1882) i njegove teorije o evoluciji. Berouzov biograf, autor knjige „Tarzan zauvek” Džon Taliafero, smatra da se u Berouzovom delu mogu naći premise rasizma jer je Tarzan belac uvek igrao na negativnu dimenziju nebelih društava, gde su „crnci uopšte uzevši praznoverni, a Arapi pohlepni”.

Iako je Berouzova prva knjiga o Tarzanu do danas prevedena na 56 jezika, a sve zajedno prodate u petnaest miliona primeraka, junak nije stekao planetarnu slavu zahvaljujući tim romanima, već pre svega filmovima i stripovima, a ponešto i nebrojenim televizijskim serijama. Tarzana je, zapravo, otelotvorila sedma umetnost. Na filmskom platnu, od perioda nemog filma, pa preko nezaobilaznih interpretacija bivšeg šampiona u plivanju Džonija Vajsmilera (igrao ga je 12 puta, a njemu dugujemo i famozni, istina u studiju miksovani, Tarzanov krik), Tarzan sreće Džejn, prihvata jedno dete, odlazi u Njujork, bori se protiv nacista, usvaja Čitu…

U tom delu izložbe, posetioci mogu da vide odabrane inserte iz filmova o Tarzanu. Prilika je to da se baci pogled i na jednu cenzurisanu, erotsku scenu iz filma „Tarzan, čovek majmun” iz 1932. godine, gde se Tarzan (Vajsmiler) i naga Džejn (Morin O’Salivan, majka Mije Farou) upuštaju u izuzetno senzualan ples u vodi.

Za popularizaciju Tarzana preko stripa zaslužan je, posebno, Barn Hogart (1911–1996), čije su slavne ilustracije Tarzana stavljene publici na uvid.

Izložba o arhetipu popularnih junaka govori, na svoj način, i o fenomenu kulturne industrije, što je priča za sebe. A to što se naš junak, Tarzan čovek i Tarzan mit, našao u muzeju, ne znači nikako da je mrtav. Pre da je postao deo baštine. U svakom slučaju, u pariskom muzeju prvobitne umetnosti, istom onom kojem je čuveni francuski antropolog stogodišnji Klod Levi-Stros darivao brojne predmete donete sa egzotičnih ekspedicija, izgleda kao kod kuće.