Ljubavnik na dva jezika

Od našeg specijalnog izveštača iz Madrida

Na međunarodni dan knjige, u Španiji, u svečanoj Sali rektorata Univerziteta Alkala de Enares, u prisustvu španskog kralja i kraljice, predsednika države, i drugih zvaničnika, dodeljuje se Servantesova nagrada.

Njen dobitnik zatim, otvara, čitajući prve rečenice Servantesovog dela, trodnevni književni maraton u Madridu:  U Kružoku lepih umetnosti, naime, tri dana zaredom, bez prekida, čita se naglas „Don Kihot“, delo koje u književnosti, označava i nastanak savremenog romana.

Ove godine Servantesova nagrada za 2008. godinu pripala je Huanu Marseu, katalonskom piscu, rodom iz Barselone, koji piše na kastiljanskom jeziku. Nagrađeni pisac je u ovom literarnom Kružoku održao i književno veče.

Sam pisac je opisao sebe kao književnog autodidaktu, koji je, odrastavši u posle građanskog rata podeljenoj Španiji, radio istovremeno kao pomoćnik u zlatari i honorarni filmski kritičar, sve dok nije dobio prvu nagradu za priču „Ništa vredno umiranja” 1959. godine. Dve godine kasnije objavio je svoj prvi roman „Zatvoreni samo sa jednom igračkom”. Otisnuo se, zatim, put Pariza u kom je boravio skoro četiri godine. Bio je profesor španskog jezika, prevodilac, čak i pomoćnik u laboratoriji odeljenja za biohemiju Instituta Paster!

Po povratku, Marse, kako sam kaže, „sistematski čita književna dela“, i 1970. godine objavljuje roman „Mračna istorija rođake Montse” koji predstavlja njegovo ključno književno delo. Autor je okvalifikovao ovaj roman preloman u svojoj karijeri, jer je „prvi put pokušao da se suprotstavi nasleđu veronauke i promisli uticaj religioznog obrazovanja u Španiji“.

Roman „Ako ti kažu da sam pao“ iz 1973. godine bio je zabranjen u Španiji, ali je zato u Meksiku, gde je i objavljen, autoru doneo državnu nagradu za literaturu. Marse je takođe sačuvao komentar zbog čega mu je cenzurisan ovaj roman i pročitao ga, uz lavinu smeha prisutnih u publici. U tom „izveštaju“ je „književni izgrednik” Odeljenja za bibliografsku orijentaciju – kako se u okviru Frankove policije zvalo odeljenje zaduženo za puritanstvo u književnosti – naglasio da „čak i kad se izbace pornografske scene, politički komentari, ulični svet prostitutki i homoseksualaca, pitanje je da li bi imao vrednost da se objavi“.

Slede već proslavljeni romani „Ljubavnik na dva jezika” i „Vrač iz Šangaja” iz 1994, a po kome je kasnije režiser Fernando Trueba snimio istoimeni film. Potom 2000. godine izlazi roman Repovi guštera (Čigoja štampa, prevod na srpski Branislava Đorđevića). Neki od Marseovih poznatih romana adaptirani su kako za filmove, tako i za pozorišne predstave koje su se s velikim uspehom igrale u Španiji, poput Poslednje popodne sa Terezom (Čigoja štampa, prevod na srpski Nemanje Perišića), Devojčica u zlatnim gaćicama (BIGZ, 1984).

U vrlo duhovitom razgovoru Marse se osvrnuo i na svoje republikansko poreklo i vaspitanje, od koga su možda izdavači mogli da očekuju, naročito u posleratnim godinama, jednog „pisca radničke klase“, koji će u svojoj prozi spontano da napada bogataše sa Monžuika. Marse, međutim, naglašava da se oduvek osećao ako ne intelektualcem, onda naratorom, večitim tragaocem za dobrom pričom, i za dobro ispričanom pričom.

S druge strane, iako je veliki zaljubljenik u „književnost sa kioska“, koja je odmalena budila u njemu želje za vlastitim avanturama, film je bio i ostao njegova večita ljubav i inspiracija. Zahvaljujući očevim poznanstvima s „pacovima iz podzemlja“ Barselone (Marseov drugi naziv za noćne portire, razvodnike i blagajnike na biletarnicama), odmalena je imao pristup filmskoj umetnosti, koja je, prema njemu, samo još jedan vid umeća pričanja dobrih priča. Čaplin, Reonar, Lang, De Sika, Bunjuel, Trifo, Bardem, Berlanga i Askona, Hičkok i Kiton – kaže Marse –  upravo su ostvarili najviši nivo harmonije između stvarnosti i snova, jer „strategije pisanja u savremenoj novelistici upravo imaju korene u filmskoj umetnosti, u načinu na koji se slikom kazuje priča“.

 Sećanje je jedan od bitnih činilaca piščevog stvaralačkog univerzuma, čak i kad ono nije ni lepo ni prijatno, kaže najnoviji laureat „Servantesa“. Mnogi su u tom sećanju prepoznali vrstu kolektivnog sećanja na frankizam, za koji sam pisac ističe da je potpuno izmenio govor, izmenio reči i značenje reči. „Službeni govor je oduzeo pravu i suštinsku vrednost jezika“, a o tome je posvedočio i pročitavši pismo cenzora kojim je prvo bilo zabranjeno objavljivanje njegovog romana Poslednje popodne sa Terezom, da bi potom u određenom „čišćenju“ reči i izraza, i kako je pisac istakao, ne onih koje su možda imale političku konotaciju, već onih koje su imale erotsku sadržinu, bilo napokon omogućeno štampanje ovog romana.