Hiljade posetilaca u rezidenciji Karola Prvog

„Autoportret“ slikarke Katarine Ivanović nastao je 1836. godine. Uvećana nekoliko desetina puta u odnosu na original, ova slika je postala plakat koji dominira centralnim prostorom u Bukureštu, čuvenom Ulicom pobede, Kalea viktorijei.

Ovo mesto je sasvim sigurno kulturno srce rumunskog glavnog grada jer se s jedne strane ulice nalazi grandiozna zgrada Nacionalnog umetničkog muzeja Rumunije, a s druge strane izuzetni rumunski Ateneum. Prva građevina je od 1881. bila zvanična rezidencija rumunskog kralja Karola Prvog, a 1991. je u potpunosti pripala Nacionalnom umetničkom muzeju. S druge strane ulice Viktorijei nalazi se neodoljiva i po lepoti jedinstvena neoklasična građevina sa elementima francuskog uticaja Ateneum Romanum – koncertna dvorana retke arhitekture i još ređih akustičkih svojstava.

Plakat sa portretom lepe i mlade slikarke Katarine, koja je s pažnjom naslikala svoje viseće lokne, svoja blago spuštena gola ramena na koja se nastavlja slap srebrnastog materijala njene haljine, obaveštavao je da je od 14. marta do 15. juna 2009. u Bukureštu, pod visokim pokroviteljstvom šefova država Srbije i Rumunije, Tadića i Baseskua, održana izložba Narodnog muzeja iz Beograda pod naslovom „Jedan vek srpskog slikarstva, 1850–1950”.

Uz spomenuti „Autoportret“ koji stoji na udarnom zidu izložbenog prostora u prizemlju zgrade Muzeja, tu je prikazano još 150 najznačajnijih dela srpske likovne umetnosti koja su na brizi i čuvanju Narodnog muzeja u Beogradu. Tu su građanski portreti, ali i duhovne teme Konstantina Danila; tu je Paja Jovanović s grandioznim delima kakvo je „Krunisanje cara Dušana“, ali i portretima kakav je onaj kralja Ferdinanda od Rumunije; tu su kompozicije tradiciji okrenutih Uroša Predića i Đorđa Krstića; tu su i slike u tamnim tonovima slikara i pesnika Đure Jakšića, fantazmagorična, nadrealistička platna Milene Pavlović Barili, uzbudljivi „prazni“ pejzaži i drumovi Save Šumanovića; tu su polja uzavrelih crvenih božura pred Gračanicom Nadežde Petrović; mnogobrojna su i dela Milana Konjovića, Peđe Milosavljevića, Petra Lubarde, Mila Milunovića, na razne načine snažna i koloritna; tu je i poneki socrealizam Đorđa Andrejevića Kuna, apstraktna geometrija Aleksandra Tomaševića, konstruktivizam Mihajla V. Petrova, zenitističke ilustracije Branka V. Poljanskog...

Muzej u gostima Muzeju

Ovde u Bukureštu, u samom centru rumunske kulture, nije lako biti gost Muzeja. Postavka bukureštanskog muzeja je, već i na prvi pogled, neobično bogata. Publika zahtevna, zainteresovana i pažljiva. Videlo se to još pre mesec dana u Noći muzeja, kada su mladi i stari i oni između hrlili do jutra da vide sve što još nisu tako da se u neke od 11 otvorenih muzeja te noći uopšte nije moglo ući. Te noći se kroz Bukurešt išlo na rolerima, biciklima ili peške, a do udaljenih adresa moglo se i posebnim prevozom.

Postavka koju izlaže Nacionalni umetnički muzej je impresivna i, za stranca, neočekivano bogata. Ona, pored ikona i drugih umetničkih predmeta iz manastira Transilvanije, Valahije ili Moldavije, pored skulptura u kamenu iz srednjeg veka, pored bogate kolekcije orijentalne islamske, kineske i japanske umetnosti, pored galerije crteža i primenjene umetnosti, sadrži i veoma bogatu kolekciju dela evropske umetnosti. Veći deo ove kolekcije, od preko 2.500 umetničkih dela, pripadao je nekad rumunskom kralju Karolu Prvom. Tu su dela Antonela da Mesine, Jakopa Basana, Tintoreta, Luke Đordana, Brojgela, Rubensa ili El Greka, ali i svih drugih evropskih slikarskih škola. I, naravno, tu su i dela klasične i savremene rumunske umetnosti.

Uz grandioznu stalnu postavku, Nacionalni umetnički muzej priređuje povremeno tematske izložbe među kojima se, samo u poslednje vreme, mogla videti izložba o Reneu Magritu ili izložba vizantijskih i postvizantijskih ikona iz Grčke. U tu grupu aktivnosti spada i organizacija izložbe srpske umetnosti u saradnji sa Narodnim muzejom iz Beograda.

Slike na putu kući

Na dan zatvaranja izložbe, 14. juna, u salama u prizemlju muzeja još uvek se kretalo nekoliko desetina posetilaca. Bila je nedelja, vreme ručka. Ipak, niko nije delovao kao da žuri. Ponedeljak je dan kada muzej ne radi, a ljudi koji će izložbu vratiti u Beograd već su stigli u Bukurešt.

Izložbu koja je srpsku kulturu izvanredno reprezentovala potpisuju autori Ljubica Miljković, Petar Petrović, Gordana Stanišić, Tatjana Bošnjak, koji su istovremeno i pisci tekstova za reprezentativni katalog. Tek tako, izloženi u izvanrednom prostoru bukureštanskog muzeja – dobro restaurirani, dobro uramljeni, dobro osvetljeni, dobro označeni i dobro kontekstualizovani radovi srpske likovne umetnosti dobili su potreban blesak, dimenziju, značenje. Neke od slika delovale su tako snažno kao da ih nikad do tada nismo videli.

Vek između 1850. i 1950. bio je dug i stilski neobično raznovrstan. Slikarstvo koje je Srbija imala u to vreme danas je kulturni kapital s kojim se može u svet. To dokazuje i ova dobro osmišljena, dobro organizovana, dobro postavljena i najzad, iako na kraju ne i najmanje važno, od publike dobro primljena izložba. Neslužbeni podaci govore da je izložbu u Bukureštu videlo skoro 10.000 posetilaca.

Narodni muzej u Beogradu, iako kod kuće zatvoren u očekivanju neophodne rekonstrukcije, ovde u Bukureštu pokazao se kao snažna institucija, sposobna da profesionalno, moderno i organizovano iznese i dostojno predstavi važne stranice srpske kulture i umetnosti.

--------------------------------------------------------------

Dva lica jedne lepote

U trenutku kada stoji pred štafelajem, Katarina ima 25 godina, visoko lepo zategnuto čelo i vrlo sjajne pronicljive oči.

Postoje zapravo dve Katarine koje sada posmatramo. Jedna je ona koju vidimo, lepa i mlada devojka, koja je objekat posmatranja umetnika koji je slika. Postoji i druga. Ona je slikar, ona radi, ovekovečuje trenutak (svoje) mladosti i to radi vešto, precizno, s neospornim talentom. Ona se sprema na studije u Prag i Beč, pred njom je dug život koji će se završiti 1882. pošto će, pored Beograda i Pariza u kome jedno vreme živi, smrt dočekati u rodnom stonom Beogradu (Sekešfehervar) u Mađarskoj. Katarina je prva žena članica Srpskog učenog društva, a neke njene slike smatraju se najboljim primercima srpskog likovnog klasicizma.

Ona nije samo „maskota“ izložbe Narodnog muzeja na gostovanju u Bukureštu već i simbol snažne i emancipovane srpske umetnosti.