Dobro plati, bolje kontroliši

Javni govor o korupciji u strankama zvuči medijski primamljivo, posebno u uslovima ekonomske krize i značajno potrošenog narodnog poverenja. Opšta medijska priča o iskvarenosti političara, začinjena senzacionalizmom, povremeno služi kao filter za zadovoljenje narodnog besa. Da bi bila više od medijske dimne zavese borba protiv političke korupcije mora imati jasan smisao, praktičnu operacionalizaciju i rezultat.

Za uspešnu borbu protiv korupcije u strankama nužno je sadejstvo tri međusobno povezana faktora: političke volje, nepristrastne i delotvorne primene pravnih propisa, transformacija organizacione strukture i načina funkcionisanja stranaka.

U mnogo čemu, politika je stvar volje političkih aktera. Teško je verovati da je stranačka korupcija u potpunosti van domašaja ključnih političkih ličnosti. Naprotiv, stranačke elite više kontrolišu nego što ne kontrolišu svoje funkcionere i članstvo, što podrazumeva i „mangupe u sopstvenim redovima”. Ukoliko stranačke elite reše da založe svoju moć i autoritet u borbi protiv korupcije u strankama, ovaj proces mogao bi da ide brže i lakše nego u drugim segmentima društva.

U drugom koraku, deklarativno iskazana volja za borbu protiv unutrašnje iskvarenosti stranaka konkretizovaće se nepristrastnom primenom odgovarajućih pravnih propisa predviđenih za antikoruptivno delovanje države uz veće uvažavanje mišljenja nezavisnih regulatornih tela. Za tako nešto dovoljna je odlučna politička volja i akcija.

Treće, borba protiv korupcije u strankama ne može se temeljno sprovesti bez promena unutarstranačkog života. Stranke su posed elita. Njihova neprikosnovena moć otvara prostor za svaku vrstu političkih i drugih dogovora moralno sumnjivog sadržaja. Moć stranačkih elita mora se nužno ograničiti kako od strane članstva, tako i od strane kritički nastrojene i politički zainteresovane javnosti. Paralelno sa većom odgovornošću stranačkih elita, mora se uvesti i princip smenjivosti zbog izostanka rezultata u političkom radu, odnosno zbog zloupotreba stranačkih ili državnih funkcija.

Stranke bi trebalo i da prekinu s plasiranjem demagoških stavova o neprofesionalnom karakteru politike kao poziva. Svaki odgovoran poziv, pa i poziv stranačkog funkcionera zahteva odgovarajuću materijalnu nadoknadu. U suprotnom, politička pozicija u stranci i državi, postaje izazov za sticanje materijalnog bogatstva. Trošak profesionalizacije stranaka višestruko je manji od štete nastale korupcijom. Geslo u prilog profesionalizacije politike kao poziva je jasno: dobro plati, ali još bolje kontroliši, a zloupotrebu efikasno i strogo sankcioniši. Za ovaj poduhvat izvori finansiranja moraju biti javni i podložni svakoj vrsti kontrole.

Čitav projekat borbe protiv korupcije u strankama, test je ozbiljnosti stranačkih elita i medija. Uhvaćeni u korupciji biće kažnjeni i javno osuđeni, dok će istovremeno korumpirani, a neprivedeni pravdi, u najvećem broju slučajeva biti onespokojeni i pometeni u nečasnim radnjama. Uostalom, i bez korupcije u strankama, politički rad u Srbiji oduvek je bio visoko privilegovan posao. Da bi se politika kao poziv kretala u granicama minimuma moralnih vrednosti, poruka po pitanju borbe protiv stranačke korupcije je jasna: „Sa reči na dela!”.

Politički analitičar