Pošaljite pitanja

Kako vi uopšte stižete do informacija u ovakvim vremenima – pitaju nas, maltene svakodnevno, znatiželjni čitaoci "Politike". Odgovoriti na to pitanje danas je bezmalo podvig. Evo zašto. Raspituje se novinar o dešavanjima u gradu, o svemu što zanima čitateljstvo. Ili, dođe sugrađanin u redakciju da se požali na svoju nevolju. Novinar sasluša uzrujanog čoveka i krene da istraži slučaj. Kao što mu kodeks profesije nalaže: da čuje i drugu stranu. I tu počinju muke. Ljubazni glasovi sekretarica, kako ih odnedavno krste asistentkinja, kao po komandi ponavljaju istu, doslovce istu rečenicu: vaša pitanja pošaljite faksom, ili elektronskom poštom, pa će vam nadležni odgovoriti. Na vapaj novinara da novine izlaze sutra, da mi radimo od danas do sutra, čuje se ledeni glas s druge strane žice: "Žao mi je, ali takva je procedura".

Ta pojava toliko je uzela maha da je pravo čudo da mediji uopšte funkcionišu.

Apsurdnost postaje utoliko veća jer se svodi na najbanalnija pitanja funkcionisanja života u gradu. Ako pitate nadležne u "Elektranama" da li će biti grejanja, ili ne, morate da pošaljete faks sa pitanjima. Ako pitate za izmene na trasama vozila gradskog prevoza opet isti odgovor – pošaljite faks sa pitanjima. Ako vas nešto zanima iz neke gradske opštine uslediće već citirana rečenica. Naravno, po pravilu ćete na odgovor sačekati nekoliko dana, a katkad i mnogo duže ako su za nadležne osetljivija pitanja iz oblasti građevinarstva. O gradskim sekretarijatima ne treba trošiti reči. Pre ćete dobiti odgovor iz Ujedinjenih nacija nego iz zdanja u epicentru grada. Skoro ista situacija je sa raznim zavodima, manjim ili većim privatnim firmama, sve dok na kraju ne dobijete isti odgovor od bake koja brine o nužnicima na Glavnoj železničkoj stanici. Ona će, doduše, reći da ne morate da šaljete pitanja u pisanoj formi, već da morate da dobijete odobrenje njenog direktora da bi ona dala izjavu za novine.

U svim tim slučajevima novinar upada u zamku. Ako objavi tekst, a nema izjavu druge strane, izlaže sebe mogućnom sudskom postupku, Tužiće ga na primer moćna kompanija preko svojih punomoćnika, odnosno najboljih advokata iz Londona i Beograda, ili će to isto učiniti neki takođe moćni "biznismen". Iz gradskih i ostalih državnih struktura to neće učiniti, ali će novinar navući gnev na sebe i naći se u nezavidnoj situaciji da sledeći put ni na taj način ne može da dobije informaciju.

Ukoliko, pak, novinar ne objavi nikakvu informaciju, sačekaće ga najpre urednik pitanjem zašto nema pripremljenog teksta, a potom sutra i čitalac, pred kojim svako objašnjenje zašto nema teksta u novinama pada u vodu.

Znači, nova pravila igre toliko sputavaju rad novinara da ga na mahove i obesmišljavaju. A to dalje znači da građani nemaju pravo na elementarnu obaveštenost. Šta to dalje znači bespredmetno je i razmišljati, jer je protiv takvog načina rada narod još 5. oktobra 2000. rekao svoje.

U Zakonu o dostupnosti informacija veoma jasno piše da je svako sakrivanje ili nedostupnost informacija od opšteg značaja krivično delo koje podleže kažnjavanju. O tome je ko zna koliko puta ministar Rodoljub Šabić upozoravao širu javnost. Uzaludno. Ljudi iz pravosuđa će reći da imaju predmete u kojima je istraga završena, ali s obzirom na to da je reč o moćnicima predmeti nikako da budu procesuirani, pa se ne dešava ništa.

Sakrivanje informacija komunalnog značaja od očiju javnosti mu u tom slučaju dođe kao luk i voda. I ko će da se bakće sa tim.